MINISTARKA: Mislim da se taj film zvao „Lajanje na zvezde“. Savesnog profesora (igra ga Bogdan Diklić), sa časa koji je držao pred praznom učionicom odbeglih đaka, zamalo u „Lazu“ nije otpremio, nad njegovim presavesnim postupkom, zgranuti direktor (Nikola Simić).

Savesna, temeljna, „preučila“ što bi se reklo, srbijanska ministarka finansija Diana Dragutinović nije baš pred sasvim praznom skupštinskom salom odgovarala na poslaničke primedbe upućene budžetu za 2010. godinu. Moglo se po klupama sabrati tridesetak od ukupno 250 poslanika. A ni Slavica Đukić-Dejanović nije imala poslovničko ovlašćenje da prekine taj dirljivo-skandalozni prizor kome bi samo neizlečivi optimisti pronašli opravdanje u moralnoj pobedi ministarke. Lako je bilo onom direktoru u smehotresnom filmu. Smehotresna država je nešto već sasvim drugo. I tako je savesna ministarka odgovarala, i odgovarala, i odgovarala. Ne zabušavajući ni kod primedbi poslanika kojih nije bilo da čuju odgovor. Nema ničeg što bi mogla da uradi vlada, a da poslanicima (opozicije? – primedba moja) bude dobro, rekla je ministarka. Ali nema ni argumenta koji bi mogli da potegnu poslanici, pa da sruše bilo koju kolaiciono-političku konstrukciju vlade. Zato je Diana Dragutinović, čineći se objektivnom, punom poštovanja i za jednu i za drugu stranu, dospela u situaciju neprijatnu za gledanje. Neprijatniju za gledanje od svake Farme ili Velikog brata. Ali, ona je i sama uobičajenoj mreži odnosa dala svoj doprinos. Osvrćući se na izveštaj Državne revizorske institucije. Nikom ne verujete ništa, samo ste revizoru poverovali sve, rekla je gospođa ministarka.I tu me je odmah podsetila na jedno suđenje u kome je svedočenjima kriminalaca sa dna kace poklanjano poverenje u svemu sem kad bi udarili na trenutno politički pravoverne. Da ne bude zabune, vlast nije uvek sinonim za moć, pa status politički pravovernih nemaju uvek samo oni koji su na vlasti. Evo, i mi nešto znamo: sud može da se koristi formulacijom „ ovom svedoku sud nije poklonio veru sem u delu iskaza koji….“ ili obratno. Ali sud ima na raspolaganju tu mogućnost. U slučaju nalaza Državne revizorske institucije, tu mogućnost zakon nije dao ni ministarki, pa bogami ni poslanicima. Oni moraju da veruju revizoru. Dok nadležni pravosudni organi eventualno ne kažu drugačije.

DO SLEDEĆE REVOLUCIJE: Ako je neko slučajno zaboravio, srbijanski taksisti su prvoborci petooktobarske revolucije. A prvoborci, ukoliko je neko slučajno zaboravio, imaju spomenice iz kojih proističu brojne privilegije kojima kraj može učiniti samo nova revolucija. Do nove revolucije izvolite šipčiti s kraja na kraj Beograda, kad god se koji prvoborac oseti prikraćenim u svom statusu „za ovo smo se mi borili“. Moram da napomenem da su me na ove prvoboračke zasluge upozorili već sledeće godine po revoluciji sa najvišeg mesta. Kad je prodavano neko gorivo po privilegovanim cenama. Moramo, rekli su, znate da su nas zadužili. Kad je posle objavljen spisak, uostalom prilično dugačak, onih koji nisu obavezni da izdaju fiskalne račune, među njima su naravno bili i taksisti. I tad su nam objašnjavali da je tako i u svetu. Moš‘ misliti! Imali smo doduše vize, ali na njihova se svedočenja sigurno nismo oslanjali. Ne verujemo nikom ništa, što bi rekla Diana Dragutinović, a najmanje političarima. Toliko je na tom spisku izuzetaka bilo čuda, da je to čudo od taksista bilo kao kap u moru. Šta se dešava između statusa bez fiskalnog računa i statusa sa fiskalnim računom, jasno je ko beli dan. Jasno je čak i kad saslušate „zastrašujuće“ vizije advokata. Pošto je jasno, fiskalne račune je trebalo uvesti svima. Kao u svetu.I taksistima-prvoborcima. Koji su u pravu jedino kad traže da se ukine porez na luksuz u taksi vozilima. Po Beogradu voze takve taksi-skalamerije da je pravo pitanje kako su uopšte u prometu.

KURSADŽIJE I OSTALI: Politika kursa valute je komplikovana stvar. Njome se bave stručnjaci nad stručnjacima. Pa kad je nastala ova furtutma oko kursa i Radovana Jelašića, nisam u prvi mah mogla da se snađem. Činilo mi se da je godinama preovlađujuće mišljenje bilo da je kurs dinara visok i da ne odgovara realnoj snazi naše privrede. Da pogoduje uvoznicima i direktno uništava domaću proizvodnju. Koliko je ta operacija proteklih deset godina bila uspešna, skandalozno nam pokazuje struktura dodate vrednosti u našem brutodruštvenom proizvodu. Ranija argumentacija s tim u vezi zasnivala se uvek na pogodnostima za izvoz, pa je dokazivano da promene kursa ne deluju na visinu izvoza, niži kurs dinara ne znači automatski viši izvoz, naročito ako i nemate šta da izvezete. U međuvremenu smo argumentaciju promenili, nije samo izvoz u pitanju. Ali je uvoznički lobi postao tako snažno preovlađujući da zbilja izgleda kako nam je mnogo bolje da ostane po starom. Dok nas ima. A posle je ionako svejedno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari