Zoran Đinđić – put kroz vreme: Advokat Siniša Nikolić, šef kabineta nekadašnjeg premijera

Već više od dvadeset godina, kada naiđe mart, razmišljam o tome kako bi bilo da se vratim dan ranije, dan pre onog nesrećnog podneva. Sada, zagledan s balkona u svoju ulicu, kojom po mraku prolaze hiljade ljudi sa pištaljkama, vratio sam se tamo gde me je bilo strah da provirim sve ove godine.

I eto me, 11. marta 2003, u predvečerje, stojim ispred ulaznih vrata rezidencije premijera Srbije Zorana Đinđića.

Vrata mi je otvorila Ružica, lepa i osmehnuta, pomalo zbunjena neoglašavanjem obezbeđenja ispred dvorišta.

„Izvini“, rekoh joj, „nisam se najavio, ali trebalo bi da se vidim sa Zoranom. Neću dugo.“

„Naravno“, reče Ružica, poljubi me u obraz i uvede u predsoblje. „Eno ga u salonu, pokušava da čita nešto. Boli ga noga od jutros, jedva da je ustajao.“

Zoran je sedeo na trosedu, jednu nogu, onu sa gipsom, podigao je na stočić pred njim. Nosio je naočare, dugo ga nisam video sa njima. U krilu je držao neku otvorenu knjigu, a na stočiću pored jastuka, na koji je oslonio nogu, stajala je mala čaša za rakiju i još jedna, napola otvorena knjiga.

Pogledao me kada je čuo da je neko ušao i rekao: „Gde si, dečko? Zar ti nisi na putu?“

„Danas sam se vratio“, odgovorih, „pa ako ne smetam, svratih da ti nešto kažem.“

„Ajde sedi“, pokaza mi na fotelju prekoputa. „Hoćeš li da popiješ jednu šljivu? Doneo mi Mićović iz Arilja pre neki dan. Ali moraćeš sam da uzmeš čašu iz vitrine.“

Ustajući po čašu, pogledah na knjige koje je čitao. Dok sam sipao sebi i njemu rakiju, upitah ga kroz osmeh:
„Kakve međusobne veze imaju te dve knjige koje očigledno čitaš simultano?“ Prva je bila istorijska, ‘Prvi srpski ustanak’, druga iz agrokulture, ‘Uzgajanje industrijskog paradajza na velikim površinama’.

„Pa jedno uslovljava drugo“, odgovori i on kroz osmeh. „Da nije bilo ustanka, ne bi bilo ni razvijene poljoprivrede i ekonomskog razvoja društva. Jesi li znao da se onaj silni kečap, kojim se prelivaju pice i paste, ne pravi od običnog paradajza, nego od nekog posebnog, industrijskog? Taj je potpuno bezukusan, ali se preradom dobija slatki kečap.“

„Italija je jedan od najvećih proizvođača tog paradajza, izvozi širom sveta i zarađuje milione, a Srbija nema skoro nijedno polje. Ej! A imamo Panonsku niziju. Tako da Srbiju čeka još mnogo prvih ustanaka, a jedan od njih je ustanak Srbije kao velike bašte Evrope.“

„Vau, to je bio Zoran“, pomislih, osmehnuti premijer koji sa nogom u gipsu, uz čašicu domaće rakije i istorijsku knjigu u krilu, nenadanom gostu drži čas iz poljoprivrede.

„Slušaj“, rekoh, „došao sam nešto važno da ti kažem, ali ne mogu ovde.“

„Hoćeš pod česmu? Mogu da ustanem“, upita zabrinuto Zoran.

Tako smo, nagnuti nad otvorenu česmu – da nas ne bi razumeli oni koji su nas prisluškivali – gotovo čitavu opozicionu borbu protiv Miloševića proveli smo u toaletu centrale Demokratske stranke u Krunskoj.

„Mislio sam da, ako možeš i ako je dole toplo, siđemo u suteren, rekoh. Ja ću da spustim dve stolice, rakiju i čaše. Imam dosta toga da ti ispričam. Budući da Cepter dolazi oko osam, nemamo puno vremena.“

„Kako znaš da Filip dolazi večeras? Je l’ ste se čuli?“ – upita Zoran.

„Nismo. To će mi reći sutradan, kad bude došao kod mene na sastanak.“

„Kako?“ – upita zbunjeno Zoran.

„Ne brini, objasniću ti sve“, odgovorih.

Prolazeći pored zabrinute Ružice s dve stolice u rukama, dok se Zoran već polako spuštao u podrum držeći se za gelender, zamolih je da nas niko ne prekida dok se ne vratimo gore.

Suteren rezidencije bila je jedna velika, zatamnjena prostorija, koja je služila kao porodična ostava, a u uglu se nalazila mala sauna u koju je Zoran voleo da ide kad god je imao vremena – a imao ga je vrlo malo.

Smestivši Zorana u stolicu, otišao sam još jednom po dva mala stočića – jedan za njegovu nogu, jedan za rakiju.

Pošto smo se kucnuli, rekoh:

„Slušaj, čućeš od mene nešto što može da me kandiduje za pacijenta u ludnici. Nas dvojica sarađujemo sedam godina, više puta sam se našao u situaciji da ti pomažem da sačuvaš glavu, ali nažalost, sutra nisam mogao da ti pomognem. Gledao sam kako nepomičan ležiš ispod mene, u predvorju ulaznih vrata Vlade.“

Zoran se namrštio.

„Šta pričaš?“ – reče.

„Sutra, ako izađeš iz kuće i odeš u Vladu, u 12.25 pucaće na tebe iz snajpera dok leđima budeš otvarao dvorišna vrata zgrade. Metak će ti proći kroz srce i u trenu ćeš pasti mrtav u hodnik. Milana Veruovića će teško raniti, ali će preživeti. Tebi nisu mogli da pomognu.“

Tišina.

Zoran me mirno gleda, zatim otpije gutljaj rakije, spusti nogu sa stola, uspravi se u stolici i upita:

„To predviđaš?“

„Nažalost, ne predviđam. Bio sam tamo. Tako će se dogoditi.“

„Dobro“, reče Zoran. „Ajde sada na tvoju zabrinutost s početka priče. Kako si mislio da ću ja reagovati kad mi ovo budeš rekao?“

„Računao sam da ćeš mi dozvoliti da ti ispričam sve što želim i, ma koliko luda bila priča koju ćeš čuti, da ćeš prihvatiti moje objašnjenje i poslušati moj savet. Trudiću se, kao i uvek kada je posao u pitanju, da budem kratak i precizan.“

„Dobro“, reče Zoran, otpi još jedan gutljaj i vrati nogu na sto. „Da čujem tu kratku i preciznu priču.“

„Dolazim iz 2025. godine. Do sada sam oklevao da te pronađem u ovoj 2003, ali se pojavilo nekoliko stotina hiljada dece ovde, u Srbiji – većina njih rođena je nakon tvoje smrti – koja svojom nevinošću, energijom i vapajem za normalnim životom bude nadu da će se ostvariti tvoja vizija modernog, uređenog i solidarnog društva. Neka nova Srbija.

Pošto verujem da postoje različite stvarnosti u istom vremenskom intervalu, voleo bih da promenim stvarnost u kojoj smo sada, verujući da dvadeset godina kasnije neka deca neće morati da pešače od grada do grada i bivaju gažena i prebijana, jer ćeš ti biti živ i učiniti sve da se to ne desi.

Zato sutra ne smeš da napustiš kuću.“

Zoran me je pažljivo slušao. Na njegovom licu nije se mogla primetiti ni trunka sumnje u ono što čuje. Ne znam da li se trudio da ne pokaže zabrinutost za mene ili ga je zaista zanimalo dokle može ići moja imaginacija, ali je delovao kao čovek koji želi da čuje priču o nekom istorijskom događaju iz prve ruke.

„Ko me je ubio?“ – upita on.

„Iz snajpera je pucao Zvezdan Jovanović, pripadnik JSO. Atentat je organizovao zemunski klan, zajedno sa Legijom. Nalogodavce nismo otkrili, zapravo oni koji su posle tebe došli nisu mnogo uradili da ih pronađu. Odmah nakon tvoje smrti objavljene su fotografije svih pripadnika klana, uvedeno je vanredno stanje i u policijskoj akciji nazvanoj Sablja uhapšeni su gotovo svi, a vođe klana, Dušan Spasojević Šiptar i Milan Luković Kum, ubijeni su od strane policije.“

„Znači, tužilac Prijić nije stigao da podigne optužnicu protiv klana?“ upita Zoran. „On se danas vratio iz Slovačke sa iskazom Ljubiše Buhe.“
„Sutra će to da uradi, ali, nažalost, posle izvedenog atentata.“

Bio je miran i fokusiran na moju priču. Nakon kraće pauze, upita:

„Kako su to primili Ružica i deca?“

E sad, kako nekom ko je živ, čija žena i deca se upravo na spratu iznad smeju i pripremaju večeru, opisati beznađe i tugu koja će sutra u ovo vreme ispuniti taj isti prostor, uneta kroz suze i uzdahe ljudi koji su došli da podele bol?

„Ružica je herojski iznela sve ono što je bilo vezano za tvoju smrt“, rekoh, „a bilo je mnogo toga. Imao sam utisak da te sahranjujemo mesecima, a zapravo sam tek sada shvatio da te nikada nismo potpuno sahranili. To mi daje nadu da nisi uzalud poginuo.“

Jovana je, čini mi se, dugo bila ljuta, a Luka privijen uz majku.

Tvoja sahrana bila je najveći i najtužniji događaj, verujem, za sve ljude koji su njemu prisustvovali. Nakon opela, koje su ti držali u Hramu Svetog Save, nepregledna povorka za tvojim kovčegom išla je od Hrama do Novog groblja – uz suze, tišinu i ruže.

Gledajući taj uplakani svet oko sebe, pomislio sam tada da te oni zlotvori nikada ne bi ubili da su znali da će narod ovako reagovati na tvoj odlazak.

„Kakva ironija“, osmehnu se Zoran, „da mrtvog isprate iz Hrama nekoga koga su za života optuživali da je antihrist, a koji je veliki deo svog mandata iskoristio da taj hram završi.“

„Ko me je zamenio?“ upita.

„Zoran Živković“, odgovorih.

„U redu, to je logično“, reče Zoran. „A šta je bilo sa Vladom? Pa to vanredno stanje… Jesu li raspisani vanredni izbori?“

Nakon atentata, u tvom kabinetu su utrčavali izbezumljeni ministri, policajci, stranački funkcioneri. Svi su imali neku verziju događaja, neki predlog, vikali su jedni na druge i plakali.

Počelo je da se pominje vanredno stanje. Neko je pozvao Natašu Mićić, predsednicu parlamenta, i ona je odmah rekla da će to da uradi. Tako se i desilo – proglašeno je vanredno stanje sa širokim ovlašćenjima za policiju i sudove.

Uveče, u Krunskoj, okupilo se najuže rukovodstvo Demokratske stranke. Uplakani, utučeni, tešeći jedni druge, pokušavali su da donesu neki zaključak. Sastanak su stalno prekidale nove informacije koje su pristizale.

Neko je rekao da Amerikanci žele da Nebojša Čović bude novi premijer, drugi su pominjali da će Koštunica opstruirati rad vojske i da treba odmah ispitati njegovu ulogu u atentatu. Svi su se složili oko jednog – da se mora što hitnije izabrati novi premijer i da to mora biti neko iz Demokratske stranke.

Većina je pominjala Živkovića kao tvog tadašnjeg stranačkog zamenika. Dogovoreno je da se sutra sastane prošireni sastav predsedništva i donese odluke o Vladi.

Taj sastanak je iznedrio novu Vladu. Za predsednika je predložen Zoran Živković, a za ministra odbrane Boris Tadić. Njemu će, kao savetnici, pomagati Goran Vesić i Žika Anđelković. Čeda Jovanović će biti potpredsednik vlade, a Bojan Pajtić šef poslaničke grupe.

Nije bilo velike diskusije. Ja sam, čini mi se, jedini imao drugačije mišljenje.“

„Botičeli i Princ od Monaka“ reče sa gorčinom Zoran. Nisam ništa odgovorio, znao sam na šta misli.

„Ono što je usledilo nakon formiranja nove Vlade jeste najveća policijska akcija u istoriji zemlje. Bila je munjevita i, čini se, prvi put neopterećena uputstvima političara ili drugih uticajnih adresa. Mnogi su kasnije, godinama, prigovarali da je akcija bila nepotrebno brutalna, uz masovna neosnovana hapšenja i kršenja ljudskih prava. Ali moram ti reći – ogromna većina ljudi je prvi put osetila reakciju države prema kriminalu, onakvu kakvu su godinama očekivali, a tek sada doživeli.“

„U svakom slučaju, za 42 dana, koliko je trajalo vanredno stanje, uhapšeni su, osim pripadnika zemunskog klana, i stotine drugih kriminalaca širom Srbije.“

Zoran je delovao zadovoljno, namestio se na stolici i pitao:

„Kakvo je bilo političko raspoloženje građana?“

„Da su mogli da glasaju za mrtvog čoveka, ti bi dobio ogromnu većinu glasova“, rekoh. „Slično je bilo i sa Demokratskom strankom i ostatkom DOS-a.“

„Pretpostavljam da ste raspisali vanredne izbore?“ upita.

„Nažalost, nismo“, odgovorih. „To se desilo tek krajem godine, u momentu kada su medijski napadi i obelodanjene afere nekih tvojih saradnika srozali rejting demokratskog bloka.“

„Pa kako?“ namršteno reče Zoran. „Kako je moguće da niste iskoristili tragediju koja je očigledno probudila ljude!“

„Možeš da pretpostaviš da su posle tebe počele borbe za presto“, rekoh.

„Kakav presto! Kakav je to presto na kome te na radnom mestu streljaju kriminalci!? I ko se tu borio?“

„Borili su se Živković i Tadić, i pobedio je Boris“, rekoh.

„Neverovatno!“ reče Zoran. „Pa kako se to dogodilo?“

„Vidi, šefe, duga je to priča. Ti i ja nemamo mnogo vremena, a mnogo je bilo događaja za ove dvadeset dve godine. Evo, pokušaću da ti ih sažmem u kratkim crtama. Verujem da ćeš biti još više iznenađen kad čuješ ko upravlja državom u mom vremenu – već dvanaest godina.“

„Dakle, te godine kada si nas napustio, Demokratska stranka i, možemo reći, ostatak DOS-a izgubili su republičke izbore. Zoran Živković izgubio je stranačke izbore, a novi predsednik DS-a, Boris Tadić, pobedio je sledeće godine na predsedničkim izborima i bio predsednik Srbije osam godina, do 2012.“

Zoran je odmahivao glavom i sipao sebi još jedno piće.

„Vojislav Koštunica je od 2004. do 2008. bio predsednik Vlade.“

„Voja je bio premijer!?“ uzviknu Zoran.

„Radikalnu stranku su napustili Toma Nikolić i Aleksandar Vučić i, uz pomoć nekih svojih takozvanih političkih protivnika, formirali novu stranku. Šešelju se još uvek sudilo u Hagu.

Tomislav Nikolić je 2012. pobedio Tadića i postao predsednik Srbije. Nova radikalna stranka, pod nazivom Srpska napredna stranka, u koaliciji sa socijalistima formirala je Vladu čiji je premijer bio Ivica Dačić.“

„Dačić!? Ovo je sve luđe od luđeg“, reče uznemireno Đinđić.

„Da“, odgovorih. „Ivica je, između ostalog, bio i ministar policije, i ministar inostranih poslova, i predsednik Skupštine. Sada je ponovo ministar policije.“

„Nisu se valjda i Sloba i Šešelj vratili na vlast?“ upita ironično Zoran.

„Nisu. Milošević je umro u haškom zatvoru, ubrzo nakon tebe, a Šešelj se, posle skoro dvanaest godina, vratio iz Haga. Zatekao je rasturenu stranku i sad radi za svog ‘malog od palube’.“

„Žao mi je što te uznemiruje moja priča, ali to je budućnost. U toj budućnosti Aleksandar Vučić je predsednik Srbije i apsolutni gospodar medijskog prostora, vrhovni tužilac, glavni sudija, državni blagajnik i privrednik. U toj budućnosti koju si propustio, Srbija još uvek nije ni blizu ulaska u Evropsku uniju, Kosovo ima gotovo sve ingerencije suverene države, kineske kompanije grade umesto naših, naftna industrija je prodata Rusima, Amerika upravo uvodi sankcije toj industriji, korupcija je metastazirala u svim delovima države, razni narko klanovi se ubijaju po našim gradovima, šund kultura i prostakluk truju decu s Pinka i sličnih televizija, razjedinjena opozicija ne uliva poverenje.“

„Pa je l’ ima nešto dobro?“ viknu ljutito Zoran.

„Ima te dece“, rekoh.

„Koja deca?“ upita on zbunjeno.

„Pa ta što su me potakla da te posetim. U Srbiji već treći mesec traju studentski protesti. Masovni, još masovniji od onih ’92. i onih ’97. kao podrška koaliciji Zajedno. Odjednom, kada se niko nije nadao, kada na njih niko nije računao, posle jedne užasne tragedije koja je odnela 15 života građana koji su čekali voz pod nastrešnicom tek rekonstruisane Železničke stanice u Novom Sadu, pojavila su se deca koja traže da institucije počnu da rade svoj posao, da se istraže i kazne odgovorni za korupciju, koja je očigledno dovela do tragedije. Samoorganizovana, bez upliva političkih stranaka, gandijevskom mirnoćom pešače kroz Srbiju, podižu ljude na noge, zaustavljaju saobraćaj, odaju poštu stradalima, okupljaju građane na najveće proteste ikada u zemlji.“

„Režim nema odgovor. U početku su huškali huligane na njih, gazili ih kolima, tukli palicama, pretili ukidanjem školarine i studentskih domova, izmišljali veze sa stranim službama, ali su shvatili da tako još više jačaju njihov pokret i privlače sve više građana na njihovu stranu. Ta deca nemaju lidera, odlučuju većinom glasova na svojim fakultetskim plenumima, odbijaju bilo kakav kontakt s predsednikom Vučićem, neprestano ponavljajući da njegova funkcija nije nadležna, već protokolarna.“

„Zanimljivo“, kao za sebe reče Zoran. „Kažeš – niko ih ne organizuje?“

„Ne“, odgovorih.

„A opozicija? Ko je to?“

„Većinu ne poznaješ“, odgovorih, „ali postoji velika sličnost sa DOS-om – mnogo ih je, različitih su programa, sumnjaju jedni u druge da su Vučićevi sateliti, stranačka infrastruktura im je skromna.“

„Jesi li siguran da je 2025, a ne 2000. godina?“ kroz osmeh reče Zoran.

„Međunarodna zajednica – šta je s njom?“ upita.

„Nema podrške za promenu režima“, odgovorih. „Vučić za sada uspešno sedi na više stolica – Evropsku uniju umiruje postepenim, ali sigurnim otcepljenjem Kosova, Rusima ne uvodi sankcije koje EU traži zbog rata u Ukrajini, Kinezima daje da grade infrastrukturu po povlašćenim uslovima, Arapima je prodao poljoprivredne kombinate i pustio ih da grade uz obale Beograda, sa Amerikancima glasa u Ujedinjenim nacijama kad god treba, čak im je dao da na mestu bombardovanog Generalštaba podignu hotel.“

„Kako se brzo zaboravljaju uvrede i pretnje kad se pojavi ekonomski ili politički interes“, reče Zoran. „Pa on je pre nekoliko godina pisao krivičnu prijavu protiv predsednika Amerike zbog bombardovanja Srbije i raspisivao poternicu za svim šefovima evropskih država koje su učestvovale u tome.“

„Jeste“, rekoh, „ali desetak godina kasnije, jedan od savetnika mu je bio Toni Bler, a Šreder dragi gost na stranačkim skupovima.“
„Gerhard!?“ uzviknu Zoran.

„Slušaj, u početku mi je tvoja priča imala nekog smisla, ali sada sve više sumnjam da nisi svoj“, reče on namršteno. „Jedino mi nije jasno – šta je izazvalo taj lom u tvojoj glavi?“

„Razumem“, odgovorih. „Ko bi tek tako prihvatio priču iz budućnosti, naročito neko ko je znao dobro da predvidi nadolazeće događaje. Ali ne zaboravi da si u tim događajima učestvovao ti lično i kontrolisao njihov tok. To, nažalost, danas kontroliše neko s lošim namerama.“
Sedeli smo ćuteći jedan pored drugog u polumraku podruma, dok su Zoranova deca trčala iznad naših glava.

„Ja sad moram da idem“, rekoh. „Hteo sam da čujem od tebe imaš li neki savet za vreme u kome živim i da te zamolim da sutra ostaneš kod kuće.“

Zoran me pogleda ispod oka i reče:

„U redu, hajde da vidimo: Da li ta deca imaju neki zahtev?“

„Imaju“, rekoh. „Traže da se dostavi kompletna dokumentacija o izgradnji nadstrešnice koja je pala na ljude i da se procesuiraju odgovorni. Zahtevaju da se otkriju i kazne napadači na studente, kao i da se odbace optužbe protiv uhapšenih demonstranata. I najzad, traže veće izdvajanje iz budžeta za fakultete.“

„Pa šta kaže vlast na to?“ upita Zoran.

„Vlast oteže i simulira ispunjenje zahteva“, rekoh, „naročito kada je reč o odgovornosti za nadstrešnicu, jer je očigledno da te ljude nije ubila sama građevina, već korupcija, koja seže do vrha vlasti. Uhapsili su u jednom trenutku ministra građevine, ali su ga brzo pustili. Gorana Vesića.“

„Vesića!?“ gotovo viknu Zoran.

„Da“, potvrdih. „On je jedan od najbližih saradnika Aleksandra Vučića.“

„Bože, kakva zemlja“, prošaputa Zoran više za sebe.

„Da li su studenti dali neki rok za ispunjenje zahteva i izrekli neku pretnju ako se oni ne ispune?“ upita Zoran.

„Rokova nema, ali pretnje su blokade univerziteta, puteva i škola, kao i masovna okupljanja na protestima širom zemlje“, odgovorih.

„Da li razgovaraju sa opozicijom o daljim koracima?“

„Odbijaju razgovor sa svakim ko je vezan za politiku, pa čak i sa civilnim sektorom. Komuniciraju isključivo sa svojim profesorima i umetnicima koji im daju podršku“, rekoh.

„Šta radi opozicija?“ upita Zoran.

„Oni podržavaju studente i traže da Vučić pristane na prelaznu vladu koja bi pripremila poštene izbore. Počeli su da radikalizuju svoje prisustvo u skupštinama – blokiraju sale, gađaju političke protivnike jajima, prskaju ih protivpožarnim aparatima. Na pomen izbora odgovaraju da slobodnih izbora, koje će organizovati Vučić, nema, i da na takve izbore neće izaći. Pozivaju i prozivaju Evropsku uniju da ne žmuri na otvorenu diktaturu.“

Zoran je ćutao, sipao sebi i meni još jednu rakiju, a onda rekao:

„Nije realno očekivati da će autokrata, a još manje diktator ponuditi opoziciji prelaznu vladu, osim ako nije pod pritiskom već izgubljenih izbora na nižem nivou i međunarodne zajednice – kao što je na to morao da pristane Milošević 2000. godine. Koliko razumem, Vučić ima vlast na svim nivoima i za sada dobru saradnju sa strancima. Dakle, to nije opcija.

Radikalizacija protesta oružanom pobunom takođe nije opcija, jer ta mladost, koja očigledno pokušava da promeni društvo, neće dozvoliti da se tako nešto desi.

Jedina opcija su izbori. Ti izbori nikada neće biti potpuno pošteni sve dok su ovakvi ljudi na vlasti, ali uz opštu mobilizaciju društva, stranaka, civilnog sektora i međunarodnih posmatrača, potencijalna krađa može se svesti na minimum. To je bio slučaj i sa Miloševićevim izborima – pobedili smo kada se on dovoljno smučio ljudima, a mi se dobro organizovali.

Problem je buduća lista. Studenti verovatno imaju najveću popularnost, ali neće sa opozicijom. Opozicija, koliko shvatam, ne želi na izbore, a i ako ih prihvati, nema jedinstvenu listu.“

„Pat pozicija“, uzdahnu Zoran.

„Ja Imam ideju“, rekoh, „ali se mnogima čini neozbiljnom. Voleo bih da čujem šta ti misliš.“

„Da čujem“, reče Zoran.

„Mislim da treba postojećim pritiskom iznuditi raspisivanje vanrednih izbora. Na te izbore treba izaći sa čistom listom studenata. Kako nemaju lidere, principom delegiranja sa svakog fakulteta treba sačiniti listu od 250 kandidata. Pritiskom sa ulice treba se izboriti za potpuno otvaranje RTS-a. Kontrolu izbora treba da pomognu sve opozicione partije koje imaju infrastrukturu.

Kampanju treba voditi kao i do sada – šetnjama uzduž i popreko Srbije, bez isticanja nacionalnih stavova, odnosa prema Kosovu, ekonomske i spoljne politike. Njihov program treba da bude samo pravedno društvo bez korupcije, u kojem institucije slobodno obavljaju svoju dužnost. Ta lista u startu ima preko 200.000 glasova mladih ljudi koje do sada nisu interesovali bilo kakvi izbori. Ima ogroman broj njihovih roditelja, rođaka, prijatelja.

Za tu listu će glasati armija apstinenata, kao i sve pristalice političkih partija. Verujem da će za nju glasati i veliki broj onih koji su izgubili veru u Vučića.

Ukoliko vlast ponovo brutalno pokrade izbore i u tome bude uhvaćena, uslediće novi protesti za priznanje izborne volje. To ni međunarodna zajednica neće moći da ignoriše.

Ukoliko lista mladosti odnese pobedu, tada bi trebalo formirati ekspertsku vladu sa malim brojem ministarstava, u kojoj će profesori biti ministri. Ta vlada bi, u roku od šest meseci do godinu dana, stabilizovala ustavno-pravno funkcionisanje države, oslobodila medijski prostor, predložila demokratska izborna pravila i organizovala poštene izbore. Na tim izborima takmičile bi se političke partije, a studenti bi nastavili da uče.“

Zoran me pogleda osmehnuto.

„Logično razmišljaš, dečko, ali moraš da uzmeš u obzir nekoliko stvari.

Prvo, koliko ja znam, nigde u svetu se nije dogodilo da neka nestranačka lista preuzme upravljanje državom.

Drugo, ko će organizaciono sprovesti formiranje te liste, kada, kako kažeš, studenti nemaju rukovodstvo?

Treće, kako prevazići zbunjenost birača kada se, s jedne strane, pojavi lista studenata, a s druge opozicija koja poziva na bojkot?“

I najzad, možda najveći problem, kako nagovoriti studente da izađu na izbore sa svojom listom, kad im se gadi sama reč politika?“

„Pa dobro, šta je rešenje?“ upitah.

„Rešenje je verovatno ono što se dogodilo 1997. i 2000. godine – jedini put kada su se sve opozicione stranke našle u jednom stroju. Široka koalicija programski različitih partija sa jednim jedinim ciljem, onim koji ta deca u tvojoj 2025. godini žele da ostvare – zahtev za pravedno društvo bez korupcije, u kojem institucije slobodno obavljaju svoj posao. To bi bila njihova kampanja, ništa drugo. Uz podršku studenata i civilnog društva, a obavezujući se da u kratkom roku revitalizuju institucije i raspišu demokratske izbore, takva koalicija bi pobedila.

A na sledećim izborima, neka svako pokuša da svojim programom pridobije što više birača.

E, ako se ispostavi da nisu u stanju da se objedine, onda može da se proba s tvojom listom studenata. Možda je vreme da i mi budemo prvi u nečemu, a da to nije košarka“, zaključi kroz osmeh.

Čuo sam profesora, vreme je bilo da krenem.

„Kako su Ružica i deca?“ upita me Zoran.

„Deca su sjajna. Oboje su završili studije. Jovana je blizu da formira porodicu, energična je i podseća na tebe. Luka je mio, vredan, pomaže majci u svakoj prilici. Ružica je brinula o njima kao lavica, sve vreme na oku javnosti. Rukovodi Fondacijom ‘Zoran Đinđić’, koja je do sada poslala na stručno usavršavanje u Nemačku 1.000 talentovanih studenata, organizovala mnogo seminara i predavanja širom regiona. Dobru si porodicu ostavio za sobom.“

Slušao me je ozaren.

U predvorju rezidencije, ispratio me je do vrata.

„A ti, šta ti radiš tamo?“ upita me.

„Ništa posebno“, odgovorih. „Vratio sam se u advokaturu, prati me dobar glas nekoga ko je bio tvoj bliski saradnik.“

„Pa gde ćeš sad?“ upita. „Vraćaš li se u svoj svet ili ostaješ ovde?“

„Ostaću još malo“, rekoh. „Da vidim kako ćeš provesti dan sutra, a onda se vraćam odakle sam došao. Tamo me čekaju ljudi koje volim, a imam još po koji trag da ostavim, pre nego što se ponovo sastanemo ti i ja – negde u budućnosti.“

A onda, kada sam pomislio da su se vrata za mnom zatvorila, čuo sam njegov glas.

Stajao je na pragu i rekao tiho:

„Znaš… Kad razmislim, od svih filozofa koje sam proučavao, najčešće se u životu srećem s Aristotelovim mišljenjem – sve se događa s razlogom.“

Sutradan, sedeći za stolom u svojoj kancelariji, sa zebnjom sam pozvao Biljanu, Zoranovu sekretaricu. Rekao sam joj da sam se vratio s puta i da bih želeo da vidim Zorana, da mu ispričam šta se tamo dogodilo.

„Ne može danas“, odgovori ona. „Jutros smo se čuli, rekao je da ga dosta boli noga i da danas neće dolaziti u Vladu.“

Spustivši slušalicu, skočio sam od sreće. Znači, uspelo je!

Nedugo zatim, kod mene je na dogovoreni sastanak došao Filip Cepter. Rekao mi je da je sinoć do kasno sedeo kod Zorana, da su dugo razgovarali o svemu, ali da ga brine Zoranov povremeni pesimizam, koji nikada ranije nije pokazivao. Posebno ga je uznemiravalo to što Zoran olako drži stav da mu bezbednost nije ugrožena.

„Uglavnom, jedan drugačiji Đinđić na kog nisam navikao“, dodao je zabrinuto.

Dok sam se pozdravljao s njim, zazvonio je telefon. Bila je to Biljana. Znao sam šta će reći.

„Zvao je šef“, rekla je. „Rekao je da ipak dolazi na posao i da hoće da se vidi s tobom. Budi u 12 u kabinetu.“

I bio sam.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.