Đinđić – prethodnik, predvodnik, pobednik

Srpski narod je decenijama unazad ciklično započinjao borbu za slobodu, a ta borba je imala dvostruki ishod – ili se završavala porazom ili je pobeda bila izneverena i obesmišljena u kratkom vremenskom periodu. Preklapale su se bitke sa spoljašnjim okupatorom i unutrašnjim uzurpatorom, ali uprkos tim preklapanjima cilj je bio isti – sloboda!

Sloboda je suština demokratije. Demokratija je model društvenog organizovanja koji služi da svakom pojedincu obezbedi sve vrste slobode unutar jednog kolektiva, da mu omogući afirmaciju sopstvenih potencijala i da garantovane slobode konstantno širi i utvrđuje. Sloboda podrazumeva odgovornost i obavezu, ali se slobodno društvo razlikuje od ostalih po tome što u epicentar stavlja čoveka i njegovu slobodu, a ne državu, kolektiv i represivnu regulativu.

Totalitarizam je oponent slobodi, njen antipod. Eklatantni primeri totalitarnih sistema u vidu nacifašizma i komunizma/boljševizma obeležili su dvadeseti vek. Tri rata su čovečanstvo doveli na ivicu egzistencije, na kraju, završetkom hladnog rata pobedu je odneo deo sveta koji je verovao u slobodu čoveka.

O totalitarnim sistemima Zoran Đinđić je pisao onda kada su oni bili moćni, izgledali večni i mogli da zadaju smrtonosne udarce. Još davne 1982. godine je u raspravi sa Nikolom Miloševićem negirao povezanost strukture revolucionarnih organizacija i totalitarne vladavine. I tada kao i mnogo godina kasnije, osuđivao je kukavički beg u moralnost koji ukida dijalog i svodi debatu na izricanje presuda.

Đinđić: „Totalitarna vlast počiva na sistematizovanoj, monolitnoj, vrednosnoj koncepciji, to je kvalitativno poseban oblik vladavine koji podrazumeva potpunu politizaciju društva i perpetuiranje simbolizovanog građanskog rata!“

Talentovani doktor filozofije jednostavnim i probranim rečima dokazao je da ne postoji nikakva veza između nedemokratskog uređenja organizacije i načina kojim ta organizacija vlada. On u članku „Idejno poreklo političkog totalitarizma“ ističe da je za boljševike, kao i za druge totalitariste, preuzimanje vlasti cilj sam po sebi, a dolazak na vlast trijumf revolucije. Izostavljeni dodatak je – opstanak ili odbrana vlasti po svaku cenu nije samo cilj, već egzistencijalna obaveza totalitarnih sistema.

Kao da se Đinđić već tada pripremao za protivnika sa kojim će voditi odsudne bitke čitavu jednu deceniju, da bi na kraju izašao kao pobednik. U tome je njegova istorijska veličina. On je u političku borbu ulazio sa ogromnim teorijskim znanjem i tu teoriju uspeo da pretoči u praksu. Personifikovao je politiku slobode i demokratije. Šta god pseudoanalitičari pisali o njemu gledajući njegov lik i njegovo delo kroz prizmu mnogobrojnih imoralnih i pragmatičnih poteza, on je bio i on će ostati upamćen kao ličnost koja je pripremila i izvela prvu modernu demokratsku revoluciju u Srbiji.

Đinđić je znao koja cena mora da se plati u sukobu sa totalitarnim režimom. Godinama je nosio žig izdajnika i stranog plaćenika. To breme nisu nosili kolege i „kolege“ iz opozicije. Vuk je bio narkoman, Šešelj lud, Koštunica uslovno prihvatljiv. Jedino je Zoran bio agent BND-a, švapski špijun, petokolonaš.

U gorepomenutom tekstu on hiruški precizno objašnjava taj obrazac dehumanizacije političkih neistomišljenika.
Đinđić: „Za totalitarne sisteme unutrašnji neprijatelj je konstitutivni element. Bez njega nema stalnih pobeda, nema nezadrživog napredovanja i zadobijanja masovne podrške!“

Ove reči imaju transcedentno svojstvo. One demaskiraju diktaturu nad proleterima u vreme komunista, državni terorizam u vreme socijalista i institucionalizovani maltretman u vreme Vučića.

Vučiću je u svakoj fazi vladavine bio potreban protivnik protiv kojeg će dokazivati hrabrost, upozoravati na opasnost po državu i narod i nad kojim će odnositi sudbonosne pobede. Nekada su ti neprijatelji unutrašnji sa ciljem da pljačkom i korupcijom unište srpsku ekonomiju i njen razvitak. Nekada su spoljašnji sa ciljem da Srbiju podrede, unize i rekolonizuju. A u završnoj fazi imamo udruženi zločinački poduhvat unutrašnjih i spoljašnjih neprijetalja u izvođenju famozne obojene revolucije.

Ne zaboravimo -„perpetuiranje simbolizovanog građanskog rata“. Koliko smo blizu praktičnog ostvarenja ovih reči danas? Mi jesmo u fazi simbolizovanog građanskog rata, što je samo prolog, uvod ili najava pravog građanskog rata.

Na sve to je Zoran Đinđić decenijama unazad i unapred upozoravao. Zato je on bio i prethodnik i predvodnik i pobednik.
Na dan kada obeležavamo dvadeset i drugu godinu kako ga nema, moramo konstatovati da osim što njega nema fizički, nema ni dovoljno sposobnosti da se shvati trenutak u kom živimo i radimo, da se razume značaj borbe koju vodimo, da se uvidi koliku opasnost predstavlja protivnik koji je nasuprot nas.

To ćemo shvatiti ne ako, već kada pobedimo onog istog protivnika kojeg je Đinđić bacio na pleća. Nije naš jedini poraz to što smo dozvolili oporavak njegovih dželata. Naš poraz je što ne shvatamo da smo samo nastavak jednog dugotrajnog niza bitaka za slobodu, što ne shvatamo koliko je veliki naš cilj. Svakog 12.marta moramo se setiti najveće žrtve u ovom veku koju je Srbija položila da bi izborila sebi šansu da bude slobodna.

Imamo obavezu da ne odustanemo od borbe za slobodu, iako su mnoge žestoke borbe vodile u žestoka razočarenja. Da li se zbog toga što vatra može da opeče, treba da se odreknemo njene toplote i svetlosti? (Mirabo) Odgovor su već dali studenti Prometeji.

Autor je lekar i TV autor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.