Zoran Đinđić, reformator posthumne harizme

Za deceniju – dve, u nekom obaveznom štivu iz novije političke istorije Srbije, u odeljku koji će se baviti vremenom velikih kriza i lomova na prelasku vekova, po mome sudu jedva da će se desetak ličnosti naći pomenuto u nekoj fusnoti. Tekst i fotografiju „zaradiće“ Slobodan Milošević, Zoran Đinđić i, po svemu sudeći, Aleksandar Vučić.

Pretpostavljam da će za Zorana Đinđića pisati da je uneo novu reformatorsku i modernizirajuću energiju u politički život Srbije, da je bio socijalni i politički filozof koji je Srbiju zagledanu u prošlost želeo da, i po cenu bolnih rezova i isto tako bolnih kompromisa, okrene ka demokratskoj budućnosti i evropskoj porodici naroda. I da je za to platio životom.

Kako će se gotovo izvesno raditi o multimedijalnoj formi naši potomci će videti fotke sa protesta i čuti isečke iz Zoranovih govora. Tipovao bih na one fragmente o nužnom umeću gutanja žaba i to fajterski prvo one najveće, hodanju u susret problemima a ne čekanju da nas oni potope ili njemu sličan da pravo na spavanje i politički dremež stičemo tek odlaskom u penziju. Ili možda ni tada?

Neki budući mudroslovni pisac, ili još verovatnije mikser teksta će dodati da se u njegovoj izreci i opredeljenju da intelektualci trebaju da menjaju svet a ne da ga samo tumače gunđajući u gustom kafanskom dimu, da prepoznati Marksova jedanaesta teza o Fojerbahu i/ili pozajmica iz doktorata o kritičkoj teoriji društva.

Možda neko i u njegovom vitalizmu, energiji za promene i opredeljenju da se u sudaru sa legalitetom opredeli za legitimitet prepozna i mladalački interes za anarhizam i prevođenje Kropotkina.

Đinđić je posedovao jasnu svest o svoj napetosti i sukobu koji u „teškim društvima“ poput Srbije i eks-Jugoslavije postoji između udaljenih demokratskih i razvojnih ciljeva i ograničenih, prinudnih autoritarnih sredstava. Uostalom on i piše o Jugoslaviji kao nedovršenoj državi. U dilemi šta učiniti: delati ili čekati na bolja vremena opredelio se za carsko zemaljsko, odnosno moguću pragmatičnu real-politku, uz pečat ogromnog ličnog rizika i napora.

Kad sudimo o efektima njegovog delovanja i, recimo, tumačimo (iznuđeni) stav da moralne propovedi jesu za crkvu ali ne i za politiku, ključnu dilemu treba formulisati kao pitanje: Da li je njegovo političko surfovanje bilo samo sebi svrha (čitaj put ka vlasti) ili je čovek imao izlaznu strategiju?

Sklon sam da verujem da je on, za razliku od drugih, uz taktičke imao i stratešku, emancipatorsku opciju.

Fragmenti iz političkog života

Devedesetih, Zoran Đinđić je kao četrdesetogodišnjak bio tek jedan od opozicionih lidera. On, prvo kroz „svoju“ Demokratsku stranku, koju je preuzeo, neki tvrde oteo, od svog profesora Mićunovića garantovanjem boljih izbornih rezultata stranke , pa kroz koaliciju Zajedno a onda konačno i DOS čiji je bio arhitekta, za neposredni cilj ima svrgavanje Miloševića sa vlasti.

Istorija opozicije u devedesetim godinama prošlog veka je gotovo paradigmatičan primer frustrirajuće neravnopravnosti vlasti i opozicije, autoritarne na momente čak totalitarne prakse vlasti. Garnirane bukom i besom unutar fragmentirane i polarizovane opozicije sa mnoštvom pretendenata na prestono mesto njenog lidera. Rečju – plitka bara a mnogo (sujetom optočenih) krokodila.

Epizoda sa izborom Đinđića za gradonačelnika Beograda i njegovo brzopotezno smenjivanje u jednokratno proizvedenom braku iz računa vlasti i Zoranovih koalicionih partnera iz SPO samo je jedan od brojnih primera uzajamnih verolomstava.

Nevolje i iznudice reformske vlasti u nereformisanom okruženju

Posle republičkih izbora, decembra 2000. godine, Đinđić je izabran za “ prvog premijera demokratske Srbije“. On je istrine radi i bio graditelj igre i daleko najagilniji lider DOS-a, pa je i preuzeo mesto, koje je i po svemu zasluživao.

Već naredne godine dolazi, unutar formirane ravnoteže (ne)moći unutar postoktobarskih pobednika, do sukoba premijera Srbije Đinđića i predsednika savezne Jugoslavije Koštunice. Podsetimo samo da je Koštunicu Đinđić prethodno, procenjujući realne šanse na pobedu, predložio za opozicionog protivkandidata Miloševiću. Toliko tek o odnosu političkog racija i ego tripa u slučaju Đinđića.

Međutim, Srbija je posle 5. oktobra 2000 godine i dalje tragično slaba država, ruinirana i osiromašena ratom i sankcijama , pa su zagovornici reformi i liberalizacije bez alternativnih izbora i moraju da prihvataju uslove moćnih država i međunarodnih institucija.

Srbija nije imala ni izbalansiranu ponudu i tražnju u procesu privatizacije, ni dobre zakone, autonomne medije, jake sudove i delotvornu policiju, jer se nije desila prethodna evolutivna i na konsenzusu zasnovana strukturna promena.

Građani su istovremeno bili krajnje socijalno iscrpljeni i želeli su brze promene i bolji život. I to odmah i bez naročitog daljeg rizika.

Nakon medenog meseca , približavanje Srbije Evropskoj uniji je tapkalo u mestu, jer je Politički Zapad tražio saradnju sa Haškim tribunalom, izručenje Miloševića i državnog i vojnog vrha, približavanje evroatlanskim integracijama. I to uz još bolne rane od 88 dana agresije tih istih zemalja. Posle bombardovanja 1999. godine, Srbija se praktično prinudno odrekla uprave nad Kosovom i brige nad tamošnjim preostalim srpskim stanovništvom.

Prosečni žitelj Srbije je tada shvatio da je ulaznica za Evropa veoma, veoma skupa i da je cena ulaska u zajednicu i gubitak dela teritorije i sveopšta liberalizacija ekonomije uz primat stranih korporacija.

Videće se već godinu – dve kasnije kako uz asistenciju naših demokratizatora, da parafraziramo Duška Radovića – korporativni vukovi prvo na već ruiniranom tlu hipnotišu strahom a onda i tamane domaće (sindikalne ) ovce.

Držati vlast a sprovoditi reforme značilo je u tom okviru plivati protiv struje. NJegova vlada je manje – više prihvatala sve što je Zapad postavljao kao uslove za priključenje Jugoslavije, kasnije Srbije evroatlantskim integracijama, uključujući i izručenje Miloševića Hagu kao cenu.

Istovremeno, privrednici koji su se obogatili za vreme Miloševića su i nadalje samo povećali bogatstvo.

I posle Miloševića, sudska i zakonodavna vlast su ostali pod kontrolom izvršne. Prve pukotine u vladajućoj koaliciji su se desile 17. avgusta 2001. godine kada je Koštuničin DSS zbog afere Gavrilović napustio vladu.

Đinđić je da ostane na vlasti rešenje našao posluživši se izbornim zakonom iz vremena Miloševića. Preko Predsedništva DOS-a doneo je odluku o oduzimanju mandata 36 poslanika ove koalicije, pod izgovorom da su najviše izostajali sa skupštinskih sednica. Među tih 36 poslanika, najviše je bilo – njih 21 iz Demokratske stranke Srbije. Time je Đinđić iskoristio poluge vlasti da održi većinu u parlamentu.

Čistka među sudijama je, pozivanjem na neophodnost lustriranja jednog broja Miloševićevih sudija, aktera izbornih prevara, izvršena juna 2002. godine po nalogu Đinđića i Vladana Batića, tadašnjeg ministra pravde, bliskog saradnika premijera.

Brojni analitičari konstatuju da je kao „revolucionarni legitimista nesklon legalističkim zavlačenjima“ Đinđić grabio kao lavina i radio brže i silovitije od svojih konkurenata. Razlog tome treba tražiti i u činjenici da, za razliku od svog prethodnika Miloševića koji je tek kada je pao sa vlasti spao na podršku četvrtine biračkog tela, Đinđić toliku podršku imao na svom političkom vrhuncu.

Po lucidnom zapažanju Slobodana Antonića, dok je kod Miloševića „politička formula“ bila nacionalizam i antiglobalizam, sa Đinđićem se ona menja u „reformizam i modernizacija“.

Đinđićeva vladavina se može oceniti kao demokratura – autokratska vlast sa demokratskim ciljevima i u bazično demokratskom ruhu.

U red slabosti i minusa Đinđićeve kratkotrajne i nasilno prekinute vladavine spada svakako i opstajanje klijentelističkih struktura povezanih sa vlašću.

U osnovi ovakve političke taktike bila je jasna Zoranova svest da većinska Srbija nije za bolne rezove i visoku i bolnu cenu, da pogotovo nije spremna da potrči i traži prečice i da on zapravo nema većinu. Čak ni sa brojnim oportunistima i ljubiteljima leškarenja na divanu vlasti.

Kao nemački đak, Đinđić je konstatovao o da smo kao narod lenji i skloni da odluke o svom životu odugovlačimo i/ili prepuštamo drugima.

On je hteo da u (pre)kratkom vremenu, promeni sam mentalitet i duh naroda.

Izdvojio se iz grupe opozicionih političara, jer je, kao politički filozof po obrazovanju, imao viziju, ali nije uspeo, uprkos svojoj energiji i naglašenoj pragmatičnoj crti, da je realizuje.

Za Zorana Đinđića se može reći da je za intelektualce imao redak dar da bude dobar ogranizator i operativac.

Popularnost tek posle smrti

N?egova tragična smrt, odnosno ubistvo izvršeno od strane kriminalno-političkog podzemlja sa kojim je planirao da se obračuna kako u Srbiji mafija ne bi imala državu, i, posebno, sahrana marta 2003. godine, ukazuje na prisustvo tek posthumne „harizmatičnosti“ i osećaja prihvatanja i divljenja u većem delu Srbije prema političaru koji za života nije bio preterano omiljen.

Đinđića nisu naročito voleli, ili su bar u nekoj fazi ušli u sukob sa njim, gotovo svi koji su nešto značili u politici u Srbiji na prelomu vekova. Na kraju posthumno je doživeo da ga svojataju i na njega se pozivaju i oni koji su ga života satanizovali.

Ako već ne po popularnosti za života Zoran Đinđić je svakako kandidat za lidera sopstvenom ulogom i angažovanjem – činjenicom da je bio , ako ne ključni onda sigurno jedan od ključnih opozicionara režimu Slobodana Miloševića, prvi opozicioni gradonačelnik Beograda od 1997. i prvi nekomunistički premijer Srbije od 2001. do 2003. godine kada je ubijen.

Upravo atipična Đinđićeva ličnost i sudbina možda i najbolje opisuju samu potrebu za vođom, kao i način na koji se kult ličnosti gradi u Srbiji.

Za razliku od drugih pretendenata na presto koji su i sami doprinosili nastojanjima da im se sašije carska odežda, korišćenje Đinđićevog imena u pozitivnom kontekstu, pa i interpretacija njega kao jedinog koji je mogao da „spasi Srbiju“ počinje tek u godinama nakon njegove smrti. Tokom života Đinđić je bio interpretiran kao „nemački čovek“, saradnik tajkuna, bogataš koji je implementirao politike koje idu na ruku bogatoj manjini, čak čovek fasciniran ljudima iz (polu)kriminalnog miljea i „strani plaćenik izdajnik“…

Ipak, danas mnogi političari, novinari, kao i veliki broj „običnih “ ljudi, smatra da je Zoran Đinđić bio jedini ko je mogao da od Srbije napravi funkcionalnu i stabilnu državu koja bi prosperirala i obezbedila bolji život svojim građanima.

Ako su pre dve decenije smatrali da Zoran „prodaje“ Srbiju zapadnim zemljama i da politika koju on implementira ne samo da ne koristi srpskom narodu, već ga i ponižava, deceniju unazad se Đinđić prikazuje kao vešti pregovarač koji je imao dobre odnose sa zapadnim silama, pa je tako mogao da obezbedi i bolju budućnost.

Danas se sve više govori o njegovoj nameri da, pred smrt, otvori i povoljno reši pitanje Kosova i navodi se rečenica koju je izgovorio Dobrici Ćosiću o zamoru i mučnini koju ima zbog toga što upravlja Srbijom protivno volji većine njenih građana.

Na taj način se posthumno izgrađuje kult njegove ličnosti kroz projekciju šta je on sve mogao da uradi da ga nisu u njegovim tek pedesetim godinama nasilno uklonili sa političke scene.

Njegovom senkom se neuspešno i neargumentovano mere i pozivaju na njegovu baštinu svi koji su došli posle njega. Njegov politički antipod Vučić bi da prisvoji reformski i energetski potencijal i Đinđićevu potrebu da se suoči sa mentalitetom inertnosti i simuliranja spremnosti na promene tako drage građanima Srbije.

Perjanice medijskog rata protiv Đinđića tvrde da nisu pisali, radili i imali ništa protiv njega lično, neki čak da su ga svojim pisanijama branili od njega samog.

Danas kao da se otišlo u drugu krajnost – svaka primedba na Đinđićev račun, čak i kada se daje u pomirljivom tonu i pokušava da se argumentuje, izaziva većinsku nelagodu i smatra se politički ne do kraja korektnom.

Upravo takvo stanje duhova u poslednjoj deceniji pokazuje do koje mere je suštinski podaničkoj Srbiji uvek potreban vođa koji će umesto nas preuzeti odgovornost i rizik.

Političko nasleđe

Time je , međutim, i stvoren veliki prostor za učitavanja i imaginaciju i pretpostavke šta bi bi bilo da je bilo, odnosno šta bi on to uradio u određenim prilikama i kakav bi život u Srbiji bio da je on ostao u životu i na vlasti.

Ono što mi se čini nespornim u „Đinđićevom političkom nasleđu“ je pored dinamizma i energije za promene, i mudrost političkog filozofa, i već pominjana sposobnost da vidi izlaznu strategiju i iza svojih, povremeno čak krajnje rizičnih i na ivici legalnosti, političkih meandara.

Trajnom vrednošću u njegovom političkom nasleđu smatram stav da razorni virus netolerancije, nespremnosti na dijalog, provincijalne ksenofobije i uskogrudog nacionalizma, naizmeničnog zapadanja u stanja nacionalističke agresivne, čak povremeno paranoične euforije i letargije i pada u nacionalni mazohizam i frustracije mogu se lečiti samo demokratskom građanskom političkom participacijom i kulturom.

Pokojni Zoran Đinđić u svojim radovima i nastupima konstatuje da ni političke elite, ni političke institucije već samo male civilne mreže kroz koje participiraju milioni građana mogu obezbediti da se demokratski politički projekat u svakodnevnom životu realizuje i živi. Ako se, pored projekta i institucija, ne desi taj treći deo, ako demokratija ne postane kultura, ako u vrednosnom sistemu jednog društva ne postoji norma da se demokratija živi kao neki oblik svakodnevnog života, onda malo vrede institucije a demokratija će zavisiti od odnosa političkih snaga, a ne od želje i konsenzusa u samom društvu.

Lek i izlaz za (neoliberalni i/ili ksenofobični) populizam, na jednoj i plutokratsku (post)demokratiju, na drugoj strani političkog lavirinta su samo participativna, pluralna demokratija sa aktivnim građanima sa velikim G.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.