Foto: FreeImages / Cierpki

U vreme apsolutne dominacije jedne kolektivističke ideologije, Zaga Golubović se okreće personalizmu i objavljuje knjigu Problemi savremene teorije ličnosti (1966), a zatim i Čovek i njegov svet u antropološkoj perspektivi (1973). Ta knjiga je sudskom odlukom oskrnavljena, pa su uništene stranice (od 491. do 526) na kojima snažno kritikuje sistem socijalizma u Jugoslaviji. Porodicu tretira kao ljudsku zajednicu u kojoj supruge i majke nisu mašine za rađanje dece (1981). NJena kritika staljinizma (Staljinizam i socijalizam 1982) i analiza Krize identiteta savremenog jugoslovenskog društva (1988) bile su putokaz mlađim koleginicama i kolegama u traganju za istinom i prostorima slobode. Stoga je razumljivo da je tužnim povodom takvoj ličnosti list Danas 14. marta posvetio skoro celu sedmu stranicu.

Učinjeno je to najblaže rečeno, na jedan trapav način. Zadržaću se na samo dve opaske. Autor teksta (A. Popović) i/ili redakcija su „smislili“ bombast, tabloidni naslov „Odlazak suverene pameti od koje je učio Zoran Đinđić“. Od Zage Golubović su mnogi učili, ali najmanje Zoran Đinđić. Bio je ličnost nesumnjivo velikog intelektualnog potencijala, ali politički toliko pragmatičan da su njegovi politički stavovi bili najčešće sušta suprotnost Zaginom iskrenom i čvrstom odbijanju svakog političkog pragmatizma. Na mladog Zorana Đinđića su najviše uticali Dragoljub Mićunović i LJubomir Tadić, ali ih on nije u svemu „pratio“.

Druga nedoumica je još osetljivija. Autoru teksta A. Popović je glavni izvor informacija o životu Zage Golubović istoričarka Latinka Perović. Pored živog Dragoljuba Mićunovića i živog Trive Inđića, koji su ranih sedamdesetih sa Zagom delili zajedničku sudbinu prognanih, pored koleginica i kolega na katedri za sociologiju (Marija Bogdanović, Sreten Vujović, na primer) ili od mlađih, profesorice Ivane Spasić, koja je bila prvi Zagin saradnik u empirijskim istraživanjima svakodnevnog života u Srbiji – gde baš nađe istoričarku Latinku Perović. Zašto?! U periodu od „studentskih gibanja“ 1968. do 1972. godine Perovićeva je bila u najužem rukovodstvu Saveza komunista Srbije, jedno vreme i sekretarka Izvršnog komiteta. Bio je to period političkih napada i opanjkavanja svakog ljudskog slobodnog stvaralačkog napora. Nabeđeni „Crni talas“, „slučaj osmoro profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu“, pretnje književnicima samo su vrh ledenog brega u politici Saveza komunista u kulturi.

U svom tom pogromaškom odnosu prema kulturi sekretarka Izvršnog komiteta je valjda imala neku ulogu. U svakom slučaju bila je među progoniteljima. I ona 1972. stradala u političkom obračunu unutar partijskih vrhova. Tačno je da konačni „odstrel“ Zage i njenih sedmoro kolega izvršila Narodna skupština Srbije januara 1975, kada je i Perovićeva bila van političkog pogona. Ali ta odluka je samo krajnji rezultat politike koju je Perovićeva zdušno vodila. Kako onda, tako i danas. Perovićeva tiho prigovara Zagi Golubović da je bila „vrlo čvrsta u svojim uverenjima, možda i teško pomeriva u nekim pogledima iako se društvo oko nje menjalo“. Tačno! Zaga Golubović zaista nije imala razumevanja za idolatriju neoliberalnog kapitalizma, ali je odlično razumevala katastrofalne posledice tog tipa kapitalizma u Srbiji, o čemu svedoči njen uporni angažman oko prava radnika „Jugoremedije“ u Zrenjaninu.

Neko može razumeti potrebu istoričarke Latinke Perović da svoju biografiju malo ispolira. To je ljudski. Ali osećanje elementarne pristojnosti bi nalagalo da se bar ćuti pred zemnim ostacima jedne izuzetne ličnosti koji se još nisu čestito ni ohladili.

Danas se često i s vrlo ubedljivim razlozima žali na loše stanje na medijskoj sceni Srbije. Bilo bi i lepo i korisno da se redakcijski kolegij bar ponekad upita koliko tom lošem stanju i sam doprinosi.

Autor je sociolog

Povezani tekstovi