Broz u ustaškom logoru bio inkognito 1Foto: Pixabay/Sakurayim

Da navedemo nekoliko primera.

Iz njegove depeše od 23. avgusta 1941. g. jasno se vidi da je o stratištima u NDH bio obavešten ali u svojim brojnim izveštajima Staljinu koje je do tada slao, kao i u obraćanjima svojim komunistima i partizanima (i ostalim „rodoljubima“) nema nijednog spomena niti o Jasenovcu niti uopšte o genocidu nad Srbima u Jugoslaviji a od aprila 1941. g. do avgusta 1942. g. je pobijeno samo na teritoriji NDH oko 600.000 Srba (Knežević L. Radoje i Živan, Sloboda ili smrt, privatno izdanje autora, Sijetl, SAD, 1981).

Broz je tek nakon godinu dana od osnivanja NDH javio (4. aprila 1942. g.) prvi put Moskvi da Jasenovac postoji kao „najstrašniji“ koncentracioni logor u Hrvatskoj u kome se prema Brozu nalazilo 10.000 logoraša kao „najboljih sinova Hrvatske“.

Tito ovom prilikom nije spomenuo da su ti „sinovi“ ogromnom većinom bili Srbi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine i da su u logor dopremljeni samo zato jer su bili etnički Srbi a ne nekakvi antifašisti.

Ovako je ispalo, da su po Brozu logoraši bili Hrvati obzirom da su iz Hrvatske na šta bi jedan prosečan moskovski birokrata prvo i pomislio.

Ova depeša je inače bitna i zbog toga jer se iz nje jasno vidi da je Tito znao za zverske načine ubijanja u logoru kao i da su same ustaše priznavale da su do tada u NDH pobile pola miliona ljudi, većinom Srba (Arhiv Jugoslavije, 791, CK KPJ-KI, 1942/61).

Međutim, svoje partizane i jugoslovensku javnost Broz i KPJ nisu obaveštavali o ovom srbocidu sve do kraja 1942. g.

Dakle, Tito je sigurno znao da su samo do aprila 1942. g. ustaše pobile 500.000 ljudi, faktički Srba.

Tito je ustaške logore smrti i pokolje u NDH drugi put spomenuo tek skoro pola godine kasnije (15. septembra 1942. g.) kada je svom sponzoru Staljinu javio da su partizani iz logora Jastrebarsko spasili 600 (odnosno 900 kako je pisao koji dan kasnije) dece sa Kozare.

Što se tiče broja dece, radi se o propagandnoj laži jer je spaseno 272 ali se u ovim depešama njihova etnička pripadnost ne spominje.

Ipak, Broz je znao da bi sva ta deca za Staljina život dala.

Glavna nebuloza iz ovog Titovog izveštaja Staljinu je tvrdnja da su sva deca na zahtev ustaša da uzviknu „Živio, Pavelić“ uzviknula „Živio, Staljin“ (Arhiv Jugoslavije, 791, CK KPJ-KI, 1942/9).

Kozaračka epopeja je takođe bitna epizoda iz istorije odnosa partizana prema Jasenovcu.

U leto 1942. g. Brozova vojska je doživela pravi debakl na Kozari i Potkozarju (Bosanska Krajina) a glavni ceh su platili lokalni srpski civili koji su ili pobijeni za vreme nemačko-ustaške ofanzive ili odvedeni u Jasenovac da nešto kasnije skončaju.

U ovoj epizodi ostaje neobjašnjiva činjenica da nijedna komanda partizanskih odreda na Baniji i Slavoniji, odakle se oko 30.000 ustaša i Nemaca sa sve aviona i tenkova kretalo prema Kozari nije o ovom pokretu obavestila svoje drugove u Bosanskoj Krajini.

Potsetimo se da je u kozaračkoj ofanzivi aktivno učestvovao i obaveštajni oficir Vermahta Austrijanac Kurt Valdhajm (kasniji predsednik Austrije i Gensek UN).

Valdhajm je za svoje zasluge u ovoj operaciji zaradio od samog poglavnika NDH Srebrnu kolajnu kralja Zvonimira.

Brozov režim je nakon rata Valdhajma zvanično proglasio za ratnog zločinca ali ga je isti taj režim 1968. g. odlikovao Ordenom jugoslovenske zastave sa lentom.

Sam Broz je Valdhajma primio u zvaničnu međunarodnu posetu u Beogradu.

Ova kozaračka epopeja je bitna i kao klasičan primer partizanske taktike – izazovi ustaše i Nemce pa se skloni da oni obave posao sa srpskim civilima do kraja a ko uspe da pobegne otići će u partizane.

Dakle, jednim udarcem dve muhe.

Tito se još više ogrešio o jasenovačkim žrtvama u slučaju Antuna Akšamovića, rimokatoličkog biskupa „bosansko-đakovačkog i srijemskog“ koji je u toku rata zaradio od poglavnika Pavelića orden Reda za zasluge… a nakon rata još jedan od Josipa Broza, koji ga je okitio maja 1959. g. Ordenom bratstva i jedinstva prvog stepena.

Sam biskup je u toku rata prisilno prevodio pravoslavne Srbe u katoličanstvo a imao je i drugih zasluga za NDH (Veljko Đ. Đurić, „Prilozi za biografiju biskupa đakovačkog“, Književne novine, oktobar, Beograd, 2003).

Tek krajem 1942. g. su Brozovi partizani iz brošure Jasenovački logor saznali nešto konkretnije o ovom stratištu na osnovu svedočenja pobeglih logoraša.

U brošuri i partijskoj Borbi se tvrdi da je do tada pobijeno 300.000 zatvorenika a opisane su i neke tehnike ubijanja i mučenja.

Štampana je u 2.000 primeraka od kojih je u Srbiju poslat samo jedan (Arhiv Jugoslavije, 507, CK KPJ 1942/670, 686 i 1943/326).

Dakle, i Tito i partija su krajem 1942. g. javno izneli podatak da je u Jasenovcu samo do tada pobijeno 300.000 logoraša.

Ostalo je, između ostalog, zabeleženo da je Broz samo u dve depeše poslate u Moskvu spomenuo nešto detaljnije Jasenovac a poslao ih je na hiljade za vreme rata.

Međutim, u depeši iz decembra 1942. g. spominju se ubistva partizana, komunista, Hrvata, Hrvatica i radnika ali nijedne reči o Srbima koji su ubedljivo bili najbrojniji stradalnici u logoru (Arhiv Jugoslavije, 791, CK KPJ-KI, 1942/315).

Ovde se postavlja i krucijalno pitanje: da li je bilo moguće da Tito i partija nisu znali ono što su ustaški vrhovnici javno govorili i time se hvalili na sva zvona širom njihove NDH a to je da je glavni cilj formiranja ove tvorevine „bio likvidiranje srpstva kao cjeline“ kao i da je taj „plan stvoren već za vrijeme emigracije“ u Italiji.

Međutim, Tito u svojim depešama Moskvi nije spominjao nikakav srbocid u NDH uključujući i nasilno pokatoličavanje Srba.

Ipak, Titu nije ovom prilikom promaklo da informiše Moskvu da su Dražini četnici pobili 2.000 Hrvata i muslimana u vakufskom, prozorskom i konjičkom srezu.

Tačno je da je Tito u proleće 1944. g. u svom velikom članku Amerikancima i Britancima (preko Moskve) izričito spomenuo stradanja („masovno istrebljenje“) Srba u Hercegovini, Bosni i Vojvodini ali Hrvatsku nije spomenuo (Nova Jugoslavija, 6, 15. maj 1944. g.).

O sistematskom uništavanju srpske imovine u NDH uključujući i crkvenu Tito nije izvestio Moskvu nikada.

Jasenovac je zasigurno bio najveće i najmonstruoznije stratište Srba u povesnici – najmasovnija srpska nekropola.

Brozovi partizani su ovo stratište ostavili netaknuto do poslednjeg dana rata a sam logor je od strane ustaša evakuisan u najvećem redu i miru.

Brozu je u toku rata bilo mnogo važnije da nasrće na Srbiju i Beograd nego da oslobađa Jasenovac.

Kada se rat završio, komunistima je što se tiče Jasenovca najbitnija briga bila da unište dokaze ustaških zločina genocida, tj. logorske zgrade sa spravama za mučenje i eksterminaciju koje nisu uspele da unište same ustaše pri evakuaciji logora.

Ne treba zaboraviti da su logoraši Jasenovca poslali AVNOJ-u 29. juna 1944. g. pisanu notu u kojoj izjavljuju nadu da nisu zaboravljeni i ostavljeni svojoj sudbini, ali je neko od partizana-komunista na kraju ove note dopisao: „Ne treba objavljivati!“

Treba napomenuti i notornu činjenicu da su se i u Jasenovcu i u drugim NDH logorima uglavnom nalazili Srbi i to sa partizanskih a ne četničkih teritorija.

Ove druge su bile mnogo bolje zaštićene od prvih. Može se i to napomenuti, da su u ustaškim logorima bile mnoge porodice onih Srba koji su se borili u jedinicama partizanske „hrvatske vojske“.

Postavlja se i krucijalno pitanje zašto Brozovi partizani u toku rata nikada nisu napali Jasenovac u cilju da ga oslobode iako se zna da se ovaj logor smrti nalazio na teritoriji koja je smatrana partizanskom, a ne četničkom.

Teritorija jasenovačkog logora se nalazila pod jurisdikcijom 2. hrvatskog korpusa a koji je bio pod direktnom komandom Glavnog štaba NOV Hrvatske.

Taj korpus je imao dve divizije 12. i 28. slavonsku.

Korpus je 5. oktobra 1943. g. preimenovan u 6. korpus NOV Jugoslavije.

Najveći deo boraca korpusa su bili Srbi (2/3).

U 1. hrvatskom korpusu je bilo još više Srba (95%) a činile su ga tri divizije.

Dakle, bilo je sve skupa 5 divizija u 1. i 2. hrvatskom korpusu Brozove vojske.

U maju 1942. g. samo je Drugi krajiški odred imao 3.500 boraca a sistem jasenovačkih logora je osiguravao Zdrug Ustaške obrane u jačini od oko 1.500 ustaša.

Ova dva partizanska korpusa su mogla bez većih problema da zauzmu jasenovački logor ali se to nikada nije dogodilo.

Broz je inače sa svom svojom najboljom i odlično naoružanom vojskom u jesen 1944. g. sa teritorije NDH krenuo na Srbiju ali ne niti na Jasenovac niti na Zagreb.

Broz je pohitao da odmah nakon rata udari temelje komunističkoj reviziji istine o Jasenovcu, tj. pravom karakteru i funkciji ovog „devetog kruga pakla“.

Naime, u oktobru 1945. g. Tito je pred rimokatoličkim biskupima iz Slovenije i Hrvatske izjavio da su ustaše u Jasenovcu podjednako ubijale na desetine i stotine hiljada Srba i Hrvata (Borba, Beograd, 25. oktobar 1945. g.).

Na ovaj način, sam Broz je dao smernice zvaničnoj jugoslovenskoj posleratnoj propagandi i istoriografiji kako se ima pisati o zločinima genocida u NDH: ustaše (nikako Hrvati i Muslimani) su podjednako ubijale i Srbe i Hrvate a najviše komuniste, antifašiste i njihove simpatizere.

Broj ubijenih u Jasenovcu je ostavljen da bude utvrđen od strane zvaničnih vlasti socijalističke Hrvatske (tj. Krajačiću), što se konačno svelo na 83.000 iako su i Tito i partija još krajem 1942. g. objavili podatak o 300.000 pobijenih (do tada).

Interesantno je da Broz ovom prilikom nije spomenuo niti Jevreje niti Rome kao jasenovačke žrtve a poznato je da je oko 1/3 Jevreja Kraljevine Jugoslavije ubijeno u Jasenovcu (20.000 od 67.248) (Jaša Romano, Jevreji Jugoslavije 1941-1945, Beograd, 1989, str. 201).

Da iznesemo i jedan konkretan primer kako su u Brozovoj Titoslaviji za njegova života tretirani u zvaničnoj (režimskoj) istoriografiji i Jasenovac i ostala stratišta Srba u NDH.

Radi se o dobro poznatoj opštoj Istoriji Jugoslavije autora Ivana Božića, Sime Ćirkovića, Milorada Ekmečića i Vladimira Dedijera (Prosveta, Beograd, drugo izdanje, 1973. g.) a knjiga je između ostalog bila i obavezna literatura za studente istorije (štampana na latinici).

U čitavoj knjizi (608 str.) Jasenovac se spominje samo jedanput (str. 217) ali ne u kontekstu Drugog svetskog rata već Napoleonovih ratova i Ilirskih provincija.

Poslednji Četvrti deo knjige „Putevi ujedinjavanja i borba za socijalnu revoluciju“ je napisao Vladimir Dedijer. NDH i srbocidu nije posvećena ni jedna glava poglavlja ali jeste o Neretvi i Sutjesci kao i partizanskoj kulturi i istorijskom značenju jugoslovenske revolucije.

O sistemu i tehnikama ubijanja Srba u NDH nijedne reči a o istrebljenju Srba u NDH je posvećena jedna stranica.

Slučaj Prebilovaca iz avgusta 1941. g. se spominje uzgredno a o Jadovnom ili bilo kom drugom NDH logoru smrti uključujući i Jasenovac Dedijer ne piše ništa.

Od 23 fotografije posvećene Drugom svetskom ratu i revoluciji samo jedna se odnosi na NDH – „Ostaci pravoslavne Šne piše srpskeĆ crkve u Glini spaljene od ustaša 1941.“

Na kraju, izneti podatak da je J. B. Tito čak dva puta za 35 godina vladavine posetio Jasenovac i to inkognito skrivajući se od novinara, fotoaparata i kamera je krajnje degutantno, kontraproduktivno i čak šta više ulazi u domen „kontrarevolucionarnih“ zavera.

Pitanje je da li je taj podatak uopšte i verodostojan obzirom da ga istoriografija i mediji ne potvrđuju a izvori o njemu kao da su izvučeni iz naftalina pa se sve svodi na časnu pionirsku reč da je to bilo baš tako.

Ako je i bio, Broz je u Jasenovcu (oba puta) bio inkognito verovatno da se konkretno upozna i lično i od strane hrvatskih drugova dokle se otišlo na samom terenu po pitanju zataškavanja prave istine o Jasenovcu.

Jasenovački kompleks nije kupleraj da se posećuje incognito bar ne od strane državnika koji tamo idu ili kao državnici sa novinarima, kamerama i fotoaparatima ili ne idu uopšte.

Kriminolozi su odavno primetili da se ubice uglavnom vraćaju na mesto zločina.

I to uglavnom inkognito.

Autor je profesor univerziteta iz Viljnusa, Litvanija

close
Broz u ustaškom logoru bio inkognito 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.