Kajzer Soze iz Mrduše Donje

Time je profesor Branislav Boričić, dekan Ekonomskog fakulteta, nedvosmisleno potvrdio da je tačna moja dijagnoza da je on Kajzer Soze tog fakulteta.

Pokazao je Boričić/Soze kako izgleda mehanizam kojim vlada: uvek u senci, skriva se, osmišljava poduhvate, planira akcije, ali ih ne sprovodi, već ima svoje izvršioce.

Poslušnike koji se pojavljuju umesto njega, preduzimaju akcije koje je on osmislio i, po potrebi, prenose njegove poruke – tamo gde treba.

Jedan od takvih poslušnika je lice koje je potpisalo tekst pod naslovom „Tačka na plagijat Danice Popović“, u daljem tekstu – Kobajaši.

Pojavljivanje Kobajašijevog teksta, ma koliko njegov sadržaj bio nepismen i u svakom pogledu irelevantan, potvrđuje uzročno-posledičnu vezu između nalogodavca Boričić/Sozea i izvršioca Kobajašija.

Ko je na studentskom skupu o čestitosti bez ikakvog dokaza javno optužio profesorku Danicu Popović da prodaje ispite?

Kobajaši!

A upravo je Boričić/Soze zamolio profesorku Popović da upravo ona na tom skupu, na koji on nije došao, predstavlja fakultet.

Naravno, nije došao zbog toga da njegov čauš Kobajaši odradi svoj posao bez prisustva nalogodavca.

Da se zametne trag Kajzera Sozea.

Ko je podneo zahtev za pokretanje postupka pred Etičkom komisijom Ekonomskog fakulteta protiv profesorske Danice Popović?

Opet Kobajaši.

Ko se u „Danasu“ javlja da odgovori Bošku Mijatoviću, koji nije bio ubeđen u plagijat Danice Popović?

Opet Kobajaši.

Kada su Branislava Boričića pozvali da gostuje u „Utisku nedelje“, gde bi mogao da slobodno govori sve što želi, on je to, kao što sam još prošli put napisao, herojski odbio i predložio da se u emisiju pozove – Kobajaši!

A samo 20 minuta kasnije, organizatoru emisije se samoinicijativno javio upravo Kobajaši.

Ko je u „Politici“ napisao tekst o tome da je Ivanu Vujačiću kršenjem zakona produžen radni odnos kada je Kajzer Soze rešio da mu se osveti pošto kao predsednik Etičke komisije ipak nije isposlovao da u njenom izveštaju piše da je Danica Popović plagirala prevod?

Opet Kobajaši.

Uzgred, Kobajaši je u tom pogledu bio u pravu: Ivan Vujačić nije ispunjavao uslove za produženje radnog staža. Jedino je Kobajaši prećutao da je ovde zakon prekršio upravo on, Branislav Boričić, dekan Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

I sada, kada ja napišem tekst o liku i (zlo)delu Branislava Boričića ekspresni (besmisleni) odgovor na taj tekst piše – Kobajaši.

Al’ je Boričić/Soze zametnuo trag, svaka mu čast!

Pošto je sada jasno da je uočena uzročno-posledična veza deterministička, a ne stohastička, pažnju treba posvetiti dekanu Boričiću.

Kada pas ujede čoveka, nije odgovoran pas, nego njegov vlasnik – odštetno pravo za početnike. Dakle, ne o Kobajašiju, nego o dekanu Boričiću. U mom prošlom tekstu sam detaljno opisivao njegovo moralno posrnuće.

I kako je od čoveka vrline postao čovek bez duše, čovek koji je u svojoj 67. godini neizlečivi zavisnik od univerzitetske vlasti.

Već krenuo u prorektorsku predizbornu kampanju – gostovalo je putujuće pozorište Šarčević pre neki dan u Vinči, a dekan Boričić je nastupao rame uz rame sa kandidatom za (novog) rektora.

No, Boričićevo ponašanje u poslednje vreme pokazuje, izgleda, i neka druga posrtanja.

Postao je nervozan.

Njegova nepočinstva detaljno su opisana u zahtevu za pokretanje postupka koji je protiv njega podnela Danica Popović, o čemu će morati da se opredeli Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beograd.

I to bez učešća predsednika tog odbora, profesora Vuka Radovića, koji kao honorarno zaposleni predavač na Ekonomskom fakultetu, to jest kod dekana Boričića, ima sukob interesa.

Nije više na dnevnom redu inscenirani plagijat Danice Popović, nego Boričićevo, dekanovo flagrantno kršenje Kodeksa profesionalne etike Univerziteta i univerzitetskih pravilnika koji propisuju procedure donošenja odluka koje je prekršio.

A pokušaj da se Kobajašijevim prilogom rasprava vrati na pitanje izmišljenog plagijata Danice Popović ne odaje baš visok stepen spoznaje stvarnosti.

Da li dekan Boričić zaista veruje da se time može nešto uraditi?

Da li Boričićevo posrtanje, nije samo moralno, nego je i intelektualno? Da li je u pitanju kognitivni deficit?

Ljutiti i nervozni dekan Boričić – ipak je 19 profesora Univerziteta u Beogradu, neki u penziji, podržalo zahtev Danice Popović – za „Danas“ izjavljuje da je za njega najvažnije da niko sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu nije podržao taj zahtev, pa kaže da veruje „da je to zbog toga što je proces utvrđivanja plagijarizma tekao potpuno transparentno, pa je svima potpuno jasno o čemu se radi“.

Ako Boričić zaista veruje u to, onda je u pitanju ozbiljan kognitivni deficit.

Da razjasnim čitaocima „Danasa“. Niko sa Ekonomskog fakulteta nije potpisao podršku ovom zahtevu zbog toga što – nikom to nije ni ponuđeno.

A nije ponuđeno da naše kolege sa tog fakulteta ne bismo stavljali u nezahvalan položaj, da budu u dilemi da li da zbog privrženosti vrednostima iskazuju da su protiv postupaka dekana njihovog fakulteta, koji je poznat po svojoj sujeti, osvetoljubivosti i beskrupuloznosti, pa stoga mogu da trpe posledice.

Ne treba, smatrali smo Danica Popović i ja, časne ljude dovoditi u nezavidan položaj.

Ako dekan Boričić to nije shvatio, a rekao bih da nije, nego zaista veruje u ono što je izjavio, onda je reč o znatno ograničenoj mogućnost spoznaje stvarnosti.

Ako grešim, ako ne veruje, onda opet obmanjuje javnost, čime se pokazuje sva dubina moralnog ambisa u koji je pao.

A ni srpski jezik dekan Boričić više ne zna, pa umesto odavno usvojene srpske reči „plagijat“, pogrešno upotrebljava prepevanu englesku „plagijarizam“.

Propast (ko)prevodioca Kazancakisa!

Nego, dekana Boričića je naljutilo to što neki bitni ljudi iz akademske sredine pružaju podršku Danici Popović.

A ko njemu pruža podršku?

Ni manje ni više nego – Branko Ružić, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Kakva akademska veličina i intelektualna gromada!

No, rutinom prevejanog čoveka vlasti, Branislav Boričić veoma dobro oseća da zainteresovanima, pre svega onima sa njegovog fakulteta treba da pošalje jak signal, da demonstrira silu.

Zove ministra da poseti „visokoškolsku ustanovu“, pa onda ga onda povede na ručak u menzu Ekonomskog fakulteta, koju neki iz meni nepoznatih razloga nazivaju restoranom.

„Vidi me fakultetski plebse – ručam sa ministrom, malo li je?“

Po svom stilu, to je potez dostojan provincijskog đilkoša, lokalnog siledžije iz nekakve učmale, uboge i kaljave palanke. Kajzer Soze – iz Mrduše Donje.

Autor je suprug Danice Popović