Ko se plaši Marine Abramović?

Žalimo se kako nam mladi intelektualci odlaze, jer za njih nema mesta, kako talentovani sportisti nemaju uslova za trening, mladi umetnici nemaju za struju, a lekari još na fakultetu krenu da uče nemački. Zato mi je laknulo što je ova država organizovala – i to za života – retrospektivnu izložbu najuspešnije umetnice sa ovih prostora.

Kada bih u inostranstvu pre deset godina rekla da sam iz Srbije, postojale su dve asocijacije – Slobodan Milošević ili Marina Abramović. Ne moram da objasnim koja mi je od te dve asocijacije bila draža. Danas smo država Novaka Đokovića, pa više ne moram da biram.

Iznenadila sam se kada sam u prekjučerašnjem izdanju Danasa videla tekst našeg velikog intelektualca (čije mišljenje toliko poštujem da mi je gotovo žao što ga ne delimo) u kom on, ispod krajnje zanimljivog naslova, iznosi nezadovoljstvo do sada neviđenom količinom „nezapamćene propagande“ posvećene retrospektivnoj izložbi „Čistač“. Gotovo sam sigurna da je mnogo više reklamnog prostora dodeljeno drugim stvaraocima „kvaziumetničkog materijala“, kako profesor Samardžić naziva majku performansa – Miletu Kitiću, Svetlani Ražnatović, Lepoj Breni, a šta je nacionalna frekvencija elektronskih medija i zbog čega je reklamiranje jedne izložbe na takvoj frekvenciji loše, još uvek pokušavam da razumem.

Da li su moderna umetnost i umetnost performansa i dalje u Srbiji posmatrane kao Andersenova bajka o Carevom novom odelu? Nisam sigurna kome smeta Marina Abramović i zašto se njen rad pežorativno naziva ždranjem glavice kupusa (za koji ona u receptu za solarnu eklipsu predlaže da pomešamo sa 13.000 grama ljubomore), odnosno zašto je baš ona vrhunac hohštaplerskog fenomena.

Da li bi bilo drugačije da umesto „jedne žene“ odnosno „ženske osobe nezasite slovoljublja“, izložbu pravi muškarac? Teško je ne primetiti koliko puta je pol ove umetnice izdržljivosti tela čija subverzivna umetnost najzad uspeva da posvađa srpsku javnost, što i nije loše – bar razgovaramo o njenom delu, pomenut u ovom tekstu.

Muzej koji nije radio više od decenije biće dom ovom događaju i za tu namenu biće privremeno sklonjen deo stalne postavke. Kada je MoMA organizovala njenu retrospektivu, pola miliona ljudi je došlo da je poseti, a oko 1.400 ljudi sedelo preko puta bake performansa, iako im niko nije pretio hapšenjem. Počeci njene „senzacionalističke avangarde“ nisu završili na margini jugoslovenske umetničke scene već na šestom spratu Muzeja moderne umetnosti u Njujorku.

Endi Vorhol je davno rekao da ne obraća pažnju na novinske kritike, već ih samo meri u inčima. Verujem i da će Marina uraditi nešto slično sa količinom propagande, koja njoj odavno nije potrebna.

Autorka je novinarka