Foto: Pixabay/Sakurayim

… govorili i pisali o tome da je umetnost u osnovi stvaralačka estetska aktivnost koja u svojoj završnici ispostavlja Delo, kao objektivnu realiju u formi: romana ili pesme, slike i skulpture, odnosno muzičke kompozicije, najzad, dramskog oblika (scenskog dela).

Jednom rečju, a sledstveno istorijskofilozofskoj tradiciji i zapadnoevropskom umetničkom iskustvu, ustajali smo u odbranu umetnosti kao autohtone autorske tvorevine, kao oblika koji trajno egzistira u zaokrugljenoj formi nezavisno od prisustva njegovoga autora.

Ko je još čuo kako u Parizu publika ulazi u Luvr da vidi slikare ili vajare, bez želje da vidi skulpture i slike?! Umetničko delo, kao takvo, jeste i opstaje, bilo da je njegov tvorac stvarno, egzistencijalno prisutan ili više ne postoji, dok, opet, prisustvo umetnika ne svedoči o tome da je na delu umetnički čin ili tvorevina. Kada je Delo napustilo atelje, ono govori o svojoj čudesnoj lepoti isključivo samim sobom, na estetski način.

Bez obzira na to da li je iza takvoga Oblika i dalje prisutan njegov tvorac! Razume se, Delo govori o sebi, ali, indirektno, i o autoru, svejedno da li je tvorevina dobila od strane publike adekvatan, estetski odziv, ili ga je tmina vremena uzela pod svoje. Ako je Delo potonulo, tj. izgubilo se u potki vremena, dosledno zamire i pomisao na njegovoga autora, koji se onda teško i može smatrati umetnikom, pošto ga upravo trajna vrednost njegovog proizvoda i čini umetnikom.

Svakako, estetički uzev, Delo, može imati karakter umetničke forme, čak i potvrditi izuzetan nivo, bez obzira na to da li njegov autor poseduje sertifikat umetničkoga učilišta na kojem je studirao. Isto tako, sa diplomom takve škole koja mu, doduše, garantuje „stečeno znanje“ i spretnost ruku ili izvežbanost glasa još se nikako, po sebi, ne garantuje da će i „um-otvorina“ toga svršenoga studenta, iz Uma iznedrena, nužno imati potreban estetski kvalitet.

Jednom rečju, egzibicije, a i performansi, spadaju, doduše, u „vizuelna umeća“, te zaista jesu nešto što se „vidi“, što je vizuelno, što se izvodi „pred našim očima“. Pa ipak, takva prezentacija nikako već nije nužno i Umetničko Delo! „Performans“ se, svakako, vidi, ali on nije samo zbog te činjenice ni pozorišno ni baletsko delo, još manje slikarska umetnička tvorevina! „Egzibicija koju izvodi neka ličnost“, koja se zaista „vidi“, nije u isti mah i „likovno delo“, niti „pozorišni“ komad!

Zbog toga se u estetici načelno upozoravalo kako je izraz „vizuelna umetnost“ logički neprecizan – dakle, i neutemeljen ili pogrešno definisan pojam. Razlog je taj što ne pretpostavlja svaka uz pomoć uma načinjena, pa, prema tome, i vidljiva stvar da je pojava nužno i estetski kreativan, autohton Oblik. Uostalom, ovaj preširoki pojam – „vizuelna umetnost“ – u mnoštvu vizuelnih prezentacija nikako već po sebi ne diskriminiše pojave poput Kiča, odnosno Šunda – najzad, puke igrarije ili egzibicije!

Naposletku, zapitajmo se: da li se pod firmom „vizuelnih“ fenomena može tek tako isključiti balet, a onda i pozorišna predstava? Zar i oni nisu, takođe, „vidljivi“, „vizuelni“? Mnoge poznavaoce umetnosti začudilo je kako se Marina Abramović kao „vizuelna umetnica“ nije obratila Narodnom pozorištu za svoju „vizuelnu“ izvedbu, budući da bi posle rekonstruisanoga Trga republike tamo bilo više prostora za publiku, a i za njeno višeslojno egzibiciono predstavljanje.

Sve pobrojene dogodovštine, prirodno je, spadaju u domen „viđenih igrarija“, koje se naprosto odvijaju pred našim očima. Pa ipak, umetničko delo – slika, na primer – nije stvar koja nastaje iz pukoga umovanja, niti je izraz striktnoga projektnog zadatka, već stvaralački spontano građenje forme. Jednom rečju, ono nastaje iz stvaralačkog poriva koji se ne da naučiti, te, dakle, koje pada izvan učene racionalnosti i jeste stvar urođenoga talenta.

Zbog toga je kod nas već duže vreme na delu zavera ćutanja pred ovim mnoštvom novotarija koje samozvani „umetnici“, koristeći prečice, ubrzano proizvode. A sve to čine, katkada i nesvesno, budući da su od mešetara stavljeni u poziciju poslušnoga roblja koje u praksi sprovodi ideologiju jedne naopake analitičke teorije kakvu lansira izvestan naročiti krug istoričara i kustosa. Takva strategija, koju prati b(esom)učna kampanja, kao po nekom Višem nalogu, ali, sasvim pritvorno, sve više uzima maha ne samo na našem kontinentu već i u Beogradu. Duhovno rodno mesto ove naopake teorije i prakse, razume se, nije zapadnoevropski umetnički prostor, a ponajmanje dugovekovna umetnička tradicija Evrope!

I tako, došli smo i do Ministarstva kulture, u čijem opisu finansiranja i potpomaganja svih vrhunskih umetnosti stoji da podstiču: operu, umetničku muziku, književnost, ali i pozorišnu umetnost, naposletku, i to je bitno, vizuelnu umetnost – a da se pri tome ne kaže izričito: umetničko slikarstvo, umetničko vajarstvo, umetničku grafiku ili primenjena likovna umetnost. A pitanje glasi: ako, zaista, treba podsticati, finansijski pomagati „vizuelne umetnosti“, zašto onda nigde ne stoji da se pod tim misli i na druge „vizuelne“, odnosno „vidljive“ forme, poput opere, drame, odnosno pozorišta?!

Stvar je perfidno smišljena tako da se pod „vizuelnim“ eliminišu slikarstvo i vajarstvo, ili, pak da se oni sasvim minimizuju; odnosno, da se na drugoj strani, kao u slučaju Spektakla na Ušću, sa Marinom Abramović, izdvoje, za naše prilike, do sada neviđena finansijska sredstva. Zar o tome Ministarstvo kulture ne bi trebalo da javnosti položi račun o tome koliko i zašto baš toliko ove paraestetske nesuvislosti koštaju?!

Običan, kao i dobronameran kultivisani pojedinac pitaće se: zašto je sve to tako? Odnosno, ukoliko je već tako, a logički pogrešno – te su umetničko slikarstvo i vajarstvo eliminisani pod vidom „vizuelnih umetnosti“ – pitanje je: zbog čega ministarstvo po istoj logici nije, na primer, i za „klasičnu“ muziku rezervisalo termin „auditivna umetnost“?

Uostalom, ako Ministarstvo već radi tako kako radi, pitam se, a sasvim pogrešno: zar ne bi bilo za samu instituciju veoma „zgodno“ da pod oznaku „auditivne umetnosti“ ovde podvede i „narodnu“ i „zabavnu muziku“? Uostalom, tada bi Ministarstvo imalo čak i „argument“ da odbrani svoju odluku zašto je onolike „majstore“ narodnjačke muzike ovenčalo „nacionalnim penzijama“!

Razume se, Ministarstvo je u svom sistemu klasifikacije umetnosti prihvatilo jedino termin „vizuelne umetnosti“, jer se samo pod ovom formom mogu progurati egzibicije, performansi tipa Marine Abramović ili prezentacija poput „Zastave propalih država“, koji su progutali mnogo novca.

I tako smo danas neposredno pred spektakularnom izložbom „svetske umetnice“ Marine Abramović, koja samo što nije otvorena u MSU-u. Skoro dva meseca traju pripreme, praćene nezapamćenom pompom, ali i neviđenom, najzad, krajnje neukusnom reklamom.

Kao da je reč o reprezentativnom delu likovne umetnosti jednoga Mikelanđela – što performans nikako nije. No, istovremeno, reč je i o Vladi koja stvara famu o dobročinstvu, ali na muci osiromašenog naroda, čiji dalji i sve dublji san treba amalgamirati spektakularnim iživljavanjem. A već se jednom dogodilo da je isto srpsko ministarstvo za prikazanje iste egzibicije, tj. iste majstorice, za njeno posmatranje magarca, izdvojilo, doduše, tada znatno manja sredstava: svega 100.000 dolara. Ali, ministarstvo kao ministarstvo, dabome, ne haje za to, jer se odavna izveštilo, kao i njegova vlada, da ne polaže račune javnosti, već da novcem građana čine kako se njima učini da treba. Ako već ne uspeva da „očisti“ programe svojih televizija od rijalitija, farmi i zadruga, ostaje nada da je „Čistač“ (narodnog budžeta), ipak, pred vratima!

Autor je filozof, kulturolog, redovni profesor estetike Filološkog fakulteta u Beogradu u penziji

Povezani tekstovi