Foto: Medija centar

Upravo je to o određenim temama tragične prošlosti pokušao da učini mladi istoričar, master Radosav Tucović, u velikom intervjuu u ovim novinama objavljenim 9. maja pod naslovom „Nedićeva vlada je aktivno učestvovala u rešavanju ‘Jevrejskog pitanja’ u Srbiji“.

Pretpostavljam da naslov nije dao mladi istoričar već urednik. A u tim rečima nalaze se začkoljice koje navode na krive zaključke. Ne verujem u zavere, ali mogu da navedem nekoliko činjenica koje mi daju za pravo da ustvrdim da nešto postoji kad je reč o generalu Milanu Nediću: pre dve nedelje je prof. dr Ivo Goldstein (u Beogradu doktorirao iz istorije Vizantije) u intervjuu na Radiju Slobodna Evropa ustvrdio da je politika Milana Nedića bila genocidna, dok je za zbivanja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj kazao da su bila teroristička (!) i naslov ovog intervjua mladog Tucovića. Svoje mišljenje o tvrdnjama pomenutog Goldsteina objavio sam na zvaničnom portalu Muzeja žrtava genocida. Sada bi trebalo da se osvrnem na nekolike tvrdnje mlađanog Tucovića! Pravo da to radim stekao sam pre dve godine kada sam kao direktor Muzeja žrtava genocida ponudio kolegama istoričarima da organizujemo naučnu raspravu o vremenu generala Milana Nedića. Mada je učešće potvrdilo 12 istoričara, svi sa zvanjem doktora istorijskih nauka, došlo ih je nešto manje. Kada je trebalo dostaviti radove za objavljivanje zbornika, tekstove je poslalo osam učesnika skupa „General Milan Nedić i domaća uprava u Srbiji 1941-1944. godine – Naučni pogledi“. Zbornik prispelih radova objavljen je 2017. godine pod znakom Muzeja žrtava genocida. Organizacioni odbor pomenutog skupa se trudio da pronađe pravnika stručnjaka za međunarodno ratno pravo ali nije bilo uspeha. Upravo taj nedostajući referat razjasnio bi brojne neutemeljene tvrdnje, između ostalog, i pojedine koje je izrekao mlađani Tucović: međunarodno ratno pravo je zbir opšteprihvaćenih pravila ponašanja u ratnim okolnostima koji je još 1897. i 1907. godine potpisalo dobar deo tadašnjih država, među njima i Kraljevina Srbija.

U tim pravilima jasno je naznačeno šta je okupacija, kakva su prava okupatora na okupiranim teritorijama poražene države, o represiji…

Mlađani Tucović nije kriv što od svojih mentora za vreme pisanja master rada nije čuo da bi trebalo da pronađe nešto literature o ratnom pravu. A da mu je to sugerisano, doznao bi da su Nemci kao okupatori dela Kraljevine Jugoslavije, zvanom kao „Vojno-okupaciona teritorija Srbija“, na osnovu međunarodnog ratnog prava formirali najpre Savet komesara a kasnije i Vladu pod predsednikom generalom Milanom Nedićem. Da su mentori pomenuli potrebu čitanja literature o nemačkom (nacističkom) programu rešavanja takozvanog „jevrejskog pitanja“, mladi istoričar bi došao do zapisnika sa konferencije u Vanzeji kod Berlina 20. januara 1942. godine.

Ovako je krenuo gromoglasno: Nedićeva vlada je aktivno učestvovala u rešavanju jevrejskog pitanja!

Mlađani Tucović je svojim istraživanjima doprineo razjašnjenjima određenih nedoumica oko sudbine visokih službenika u Srbiji. Mogao je još i šire da je hteo da pita one koji nešto više znaju o takvim temama ili da potraži originalnu i autentičnu arhivsku građu. Možda mu se i žurilo kako bi stekao jedno naučno zvanje. A onda mu se dogodi intervju!?

Nisam voljan da mu dajem lekcije koje je trebalo da dobije od mentora. Želim samo da mu ukažem na nekolike činjenice koje mora da ima u vidu u nastavku svojih istraživanja: nijednog pripadnika jevrejske zajednice na prostoru Vojno-okupacione teritorije Srbija nisu ubili pripadnici srpskog naroda! Pobili su ih Nemci! Učešće pripadnika kolaboracionističke vlasti u nemačkom programu rešavanja jevrejskog pitanja nije upitno ali je sporedno u procesu. Uostalom, i mlađani Tucović ponavlja da je Specijalna policija bila pod direktnom kontrolom nemačkih okupacionih vlasti.

Mlađani Tucović ne govori istinu kada tvrdi da su zatočenike iz logora Zemun (Gec i Majer, uzgred, da li je utvrdio njihova imena?) odvozili na stratište u selo Jabuku kod Pančeva. Tako nešto nije pronašao ni Milan Koljanin, najkompetentniji za nemački koncentracioni logor Zemun. Znači, izmišlja!

Mlađani Tucović tvrdi da su pripadnici Specijalne policije zarobljene pripadnike jevrejske zajednice predavali vlastima u logoru Zemun. To su činili na drugim lokacijama. Posle takve neistine, u meni se javlja otpor daljem pisanju reagovanja: Što bih ja ispravljao ono što su mu mentori prihvatili? Na kraju mi ostaje pitanje: Da li je i ovaj intervjuu klasičan primer revizije istorije?

Autor je direktor Muzeja žrtava genocida iz Beograda