Oprezno s tim mačem, dvosekli je

To bi mu pomoglo da shvati da „veliki Karl Jaspers“, kada tvrdi da „medicina uopšte nije nauka“, misli na praktičnu, a ne na bazičnu medicinu. Shvatio bi i da ne treba bukvalno da tumači, uz generalizovanje kroz vreme i prostor, Pitagorino odustajanje od medicine zato što „čula ne vrede i da je sve u mislima“. Danas bar neki lekari (ohrabriću Sašu Živića: pa i Srbi) misle.

Posebno je sporno kad moj kolega zađe u oblast kojom nedovoljno vlada. Prvo, niti je „od SARS-a (corona related virus)“ umro „ogroman broj ljudi“ (u celom svetu je bilo manje od 8000 žrtava), niti se to desilo „pre 10 godina“ (SARS je nestao još 2003).

Drugo, Živića impresionira broj umrlih „from the 2009 H1N1 virus infection“. Stvar je u tome da od sezonskog gripa godišnje često umre isti ili čak veći broj ljudi, ali da je pandemija 2009/10. godine značajna po tome su, umesto manje od jedne petine, četiri petine žrtava činile mlađe osobe.

Treće, on doslovno preuzima i u pogrešan kontekst stavlja podatak „kako mi imamo smrtnost 2,7%, … a Hrvatska samo 0,7%“. I epidemiolozi pominju iste te stope, ali ne da bi pokazali stvarne razlike u riziku obolelih da umru, već u obuhvatu testiranja (imenilac je veći, a procenat manji kada se raspolaže dovoljnim zalihama testova).

Ostavićemo sad po strani lov na faktografske greške, pa preći na sledeći citat: „I šta na to kaže struka – šta kažu naši stoletni epidemiolozi koji za silne godine nisu uspeli da iškoluju naslednike dovodeći svoj kredibilitet u pitanje? Da imaju naslednike lepo bi mogli da uživaju u čarima zabrane kretanja ili kupovine u cik zore, ovako se svaki dan moraju znojiti pod svetlima reflektora …“

Živić tako otvara niz pitanja. Koji se to sve „naši stoletni epidemiolozi … moraju znojiti pod svetlima reflektora“ kada se pojavljuje samo jedan pripadnik „stare garde“? Da li je politički korektno tražiti da se ne oglašava „starac Fočo od stotinu ljeta“? Nije li drsko i neodgovorno osporavati kredibilitet starijeg kolege zbog navodno neodškolovanih naslednika, a bez ikakvog uvida u činjenice?

Bližim se svom 80. rođendanu i, kad podvučem crtu, najvećim profesionalnim uspehom smatram usađivanje moderne epidemiologije u ovo tlo. Još kao asistent sam se pre više od 40 godina, potpuno usamljen, borio protiv vladajuće, rigidne i anahrone sovjetske epidemiološke škole, pripremio udžbenike, obrazovao kadrove i uveo publikovanje u stranim časopisima kao standard.

Autodidakt sam, nisam imao mentora za svoju doktorsku disertaciju, a četiri moja doktoranda postali su redovni profesori. Ponosan sam što su me naslednici prevazišli i stvorili sopstvenu međunarodnu reputaciju.

Trenutak je da ih branim. Četiri epidemiologa u Kriznom štabu (Tiodorović, Kon, Petrović, Kisić, poređani po uzrastu) kompetentni su stručnjaci i obavljaju presudno važan posao.

Neke njihove izjave, istrgnute iz konteksta, mogu da zvuče servilno, ali to nije razlog da u njima vidimo sluge režima. Da li su zbog gadljivosti prema vlasti mogli da odbiju saradnju (i sam sam imao takvu dilemu)?

Ta četiri odvažna musketara napravila su i po neku grešku (to je ljudski), ali nisu odgovorna za propuste koji nam najviše bodu oči. Znaju oni dobro da ograničenje kretanja mora da ide s intenzivnim testiranjem, ali su izbor ispitanika morali da prilagode oskudici testova. Izvesno je da im se želudac okretao kad su videli kako se karantini pretvaraju u rasadnike zaražavanja.

Mora da ih je boleo i haos sa nepravovremenim saopštavanjem rezultata.

Nisu epidemiolozi heroji zato što suzbijaju epidemiju (to im je posao), već što rade u uslovima skoro do nepostojanja razorenih institucija. Na tome im svaka čast!

Autor je epidemiolog, penzionisani profesor Medicinskog fakulteta