Foto: Freeimages/cierpki

Doduše, ovakvom uopštenošću bismo se čak i ogrešili o nauku, jer u pomenutom priručniku nema mnogo toga naučnog, naročito ne iz lingvističkog ugla.

Drugim rečima, da bismo nešto politički kontekstualizovali, nužno je da postoje određeni politički proces (demokratizacija društva), određena politička aktivnost (izrada političkog akta za potrebe Vladinog tela) i da u njemu učestvuju politički akteri (ministarka, institucije i tela u okviru Vlade i tome slično). Uzimajući u obzir svrhu i način nastanka ovog priručnika, a ne zanemarujući njegov sadržaj, jasno je da je u njegovoj pozadini pre svega politika, dok je nauka o jeziku ovde samo (zlo)upotrebljena.

U samom priručniku dat je lep teorijski lingvistički okvir, ali je realizacija tog okvira vrlo slabašna: jedan širok pojam, kakav je rodno osetljiv jezik, sveden je, nevešto i netačno, na upotrebu sufiksa kojima se stvaraju imenice sa značenjem zanimanja, titule i zvanja osoba ženskog pola. Možda se ni to ne bi činilo problematičnim da su za ovu svrhu ove imenice načinjene prema tvorbenim modelima srpskog jezika. Međutim, većina njih nije: psihološkinja, sociološkinja, politikološkinja i tome slično dobijene su dodavanjem sufiksa na pridev, a ne dodavanjem sufiksa na imenicu muškog roda, po modelu svojstvenom srpskom jeziku (doktor-ka, profesor-ka, aktivist-kinja, feminist-kinja).

Ovakve reči ne zadovoljavaju nijedan od šest kriterijuma za normiranje. Upitno je tvrđenje da su zasnovane na empirijskom istraživanju publicistike budući da se i najjednostavnijom pretragom na internetu vidi razlika u frekventnosti imenica muškog roda za označavanje zanimanja, titula i zvanja oba pola naspram imenica ženskog roda (primera radi, u „Politici“ 2006. godine piše se o uhapšenim profesorima Pravnog fakulteta u aferi Indeks i kada se govori o ženama, a 2019. godine, u „Večernjim novostima“ o malverzacijama dekana Filološkog fakulteta iako je na toj funkciji žena). Takođe, frekventnost nije presudni kriterijum za normiranje, što je lingvistički aksiom. Odatle i konstatacija s početka da ovaj priručnik nema mnogo veze s naukom.

S druge strane, kada se pročita reagovanje profesorke emerite, nemoguće je ne uočiti da je ceo njen tekst, zapravo, izgrađen na principima i mehanizmima političkog diskursa. U političkom diskursu zastupljeni su gotovo uvek mehanizmi delegitimizacije oponenta i mehanizmi manipulacije s ciljem ubeđivanja publike da je legitimitet na strani onoga ko se tim sredstvima služi. U konkretnom tekstu ove mehanizme nalazimo na mnogim mestima: oponirajući koleginici Nikolić, autorka je najpre predstavlja jednodimenzionalno – kao predsednicu Foruma žena DS, zanemarujući pri tome da je Marina Nikolić doktor filoloških nauka, naučni saradnik u Institutu za srpski jezik SANU, vanredni profesor univerziteta, član Odbora za standardizaciju srpskog jezika, dakle, zanemarujući sve njene stručne kompetencije da o stručnom aspektu pomenutog priručnika govori.

Svodeći njen rad na funkciju, autorka joj pripisuje želju za dobijanjem političkih poena upravo koristeći sredstva svojstvena samim političarima! Istovremeno, isturajući u prvi plan njene političke aktivnosti na račun njenog (osnovnog) naučnog angažovanja, doprinosi manjoj vidljivosti žena u nauci, što je suprotno težnjama za koje se zalaže priručnik koji je sama recenzirala!

Zatim, zamena teza i udaljavanje od teme, svojevrsni markeri političkog komuniciranja, ovde su očigledni kada se kao primer seksizma navodi zahvalnost u monografiji koleginice Nikolić.

Želeći da odbrani priručnik čiji je recenzent, profesorka emerita nastupa iz pozicije moći, takođe vrlo svojstvene političarima, tako što koleginici Nikolić daje savete za potencijalne političke aktivnosti u okviru stranke. Međutim, treba pohvaliti priznanje da se saradnici Centra za ženske studije zalažu za stavove suprotne naučnim, kakav je stav da standardni jezik formiraju svi članovi i članice jezičke zajednice tokom vremena kroz koje prolazi proces normiranja. S ovakvim uporištem, sve napisano u pomenutom priručniku dobija svoj smisao, s tim da politička pozadina ostaje (blago) zamagljena.

Na kraju, ostaje pitanje da li se ovakvim pristupima najavljuje vreme u kojem će lingvisti (i lingvistkinje) moći, na osnovu nacrta građevinskih inženjera, da naprave projektne planove za srpske koridore.

Autorka je naučna saradnica

Povezani tekstovi