Prošle nedelje sam u više tekstova u Danasu bio predmet napada različitih Đilasovih moralnih higijeničara, a onda, pošto se u jednom tekstu Basara osvrnuo na te napade, i pokušao objasniti moje namere, usledio je napad i na njega, sa istom optužbom, da ne kritikujemo dovoljno vlast i da napadamo opoziciju.
Basara je u istom tekstu u kome se osvrnuo na moju malenkost suštinski i odgovorio Đilasovim dušebrižnicima, postavljajući kontrapitanje, pa ću ga citirati, što bi on rekao, po sećanju – zašto bi bilo nemoralno iznositi podatke o muljavinama opozicije koja je između ostalog zbog tih muljavina i postala opozicija?
Zamerilo mi se, ali onako paušalno, da iznosim „neistine i poluistine“, iako nigde nije navedeno konkretno šta je od iznetog o Đilasovom poslovanju sa Telekomom i RTS-om neistina. Osim što je jedan od Đilasovih branitelja napisao da je Đilasova pretprodaja RTS- ovih sekundi po deset puta većoj ceni bila veliki poslovni rizik za tadašnjeg gradonačelnika.
Zajedničko svim prošlonedeljnim Đilasovim komedijašima je zamerka da ne kritikujem vlast, već da samo kritikujem opoziciju?
Odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan i mogao bi se sažeti u jednu rečenicu Meše Selimovića: „Svakome ću priznati pravo da me prevari, osim prijatelju.“
Nikada nisam glasao za SRS, SNS ili SPS, nikada nisam delio njihove vrednosti, nikada se nisam slagao sa njihovom politikom i oni me nisu izneverili.
Oni mi ništa ne duguju.
Svojim tekstovima se borim da posle njih, kojim slučajem, ne bi ponovo došli Đilas, Jeremić ili Tadić, koji su ih na vlast i doveli.
Kada se radi o DS-u, tu je situacija sasvim drugačija, za njih sam u različitim varijantama i na raznim nivoima glasao od 2000. godine. Suvišno je govoriti o tome šta sam želeo, čemu se nadao i šta smo na kraju sa ovim trojcem dobili.
Bilo je tu i drugih odgovornih, ali o njima ne pišem jer bar nemaju bolesnu ambiciju da opet budu vlast.
Od 2012. godine, kada je DS izgubio vlast, punih osam godina, kompletna opozicija je zarobljena raspadom DS koji još uvek traje.
Svađe na relaciji Tadić, Đilas, Jeremić su gore od svakog Đilasovog rijalitija.
Njihova izbacivanja iz stranke, kupovine stranaka, preletanja, prestrojavanja, podmetanja, prisluškivanja su samo jačali Vučićevu vlast.
To su ljudi koji jedni o drugima nema šta nisu rekli, ali su složno nametnuli narativ da ko god ih kritikuje radi za Vučića.
Opoziciona Srbija je zaglavljena u sujetama i frustracijama bivšeg predsednika, bivšeg ministra, bivšeg gradonačelnika koji ne mogu da shvate da su bivši.
I da nikada više neće biti budući.
Njihova percepcija stranke kao preduzeća sa sopstvenim uposlenicima je prevazišla svaki uspešan d.o.o.
I ne bih ja rekao, šta god mislili Đilasovi moralisti opšte prakse, da ja kritikujem opoziciju, ja samo podsećam.
Ja mu više dođem kao neki hroničar, sve je to davno pre mene neko već napisao.
Nisam ja otkrio ko se grlio sa Dačićem, i sa njim pravio Vladu, umesto da je sproveo Zakon o lustraciji koji je bio na snazi do 2013, nisam ja otkrio ko je napravio SNS, niti kome je Telekom sponzorisao Velikog brata, i ko je preprodavao RTS-ove sekunde.
Davno je utvrđeno da je u Beogradu napravljen najskuplji most na svetu i kartonske Terazije na Novom Beogradu.
Zna se ko je bio Mitrovićev suvlasnik Pinka i kome je Dragan J. Vučićević bio glavni i odgovorni urednik.
Ili ko je poklonio zemljište za izgradnju TC Ušće.
I ko se divio Beogradu na vodi.
I ko je poklonio Rusima NIS.
Poznata je i priča o fiktivnom grčkom vlasniku dve televizije sa nacionalnom frekvencijom…
A da ne pominjem sistem Bus plusa ili Komunalnu policiju. Ili ko je uništio protest 1 od 5 miliona, ili uklonio Sašu Jankovića.
Spisak je predugačak!
Autor je producent
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
