Poslednja akcija Boška Obradovića – jedanaestodnevni štrajk glađu na stepenicama Skupštine, donela je lideru Dveri još veću prepoznatljivost, i potvrdu zaključka da je on „izvukao“ najviše popularnosti od svih u opoziciji.
Ipak, ostaje pitanje čemu sva ta prepoznatljivost i sve te akcije u kojima je Obradović izgubio stranku, pošto su ga mnogi osnivači Dveri napustili, ako se ne pretvore u opipljivu političku snagu, u poslaničke i odborničke mandate?
Ukoliko Obradović ostane pri bojkotu izbora 21. juna, kao što ponavlja, ta prepoznatljivost će se valjda „čuvati“ za neke brze vanredne izbore. Jer, jedini u ovom sazivu koga je ulazak u Skupštinu politički profilisao, slično kao nekad davno Vojislava Šešelja, jeste upravo Boško Obradović.
Za razliku od Šešelja, međutim, Obradović ume da napravi taktički potez, ali izgleda kao da nema nikakvu strategiju.
Jer, kada uspe ličnim postignućem – gladovanjem, da postavi sebe kao glavnu opozicionu priču naspram Vučićeve izborne kampanje, onda treba i da dođe do nekog cilja. Recimo, da do kraja pokaže koliko je ta kampanja vlasti prazna i besmislena zato što nema protivnika, nema protiv sebe nijednu političku organizaciju sa kojom se iole ravnopravno nosi.
Za takvu dugu i mučnu, ali sasvim sigurno jaku akciju, potreban je svima jasan zahtev štrajka.
Ako je taj zahtev da se odlože vanredni izbori 21. juna, ma kako pravno bio neutemeljen, onda bi Obradović trebalo da bude spreman da gladuje barem do izbornog dana – do 21. juna. Da izdrži, kako sam kaže, taj malo jači hrišćanski post.
Ovako, svih 10 dana menjajući zahteve i dodajući nove, od toga da hoće da pregovara sa patrijarhom, do toga da traži 60 minuta u programu RTS-a, Obradović je samo uspeo da „misiju“ završi u razumnom roku.
Ne i da od nje izvuče sve političke poene, koje je mogao, kada je već u tako nešto krenuo. Obrazloženje, da štrajk prekida jer je ispunjena misija da se ukaže na nedemokratsko stanje u Srbiji je stajanje na pola puta.
Druga polovina bi bila neodustajanje dok se to stanje ne promeni. Ipak, koliko god se mnogi rugali Obradovićevom odustajanju, nelagodna su im sećanja na to kako je završen štrajk glađu Tomislava Nikolića svojevremeno.
Jeste da su Nikolića posetili i Boris Tadić i Milan Beko, a Obradovića niko sem Đilasa i saveznika.
Ipak, Nikolić je godinu dana posle toga bio pobednik. Šta će biti sa Obradovićem videćemo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
