Dok Evropa ne „podvikne“

Ovoga puta radi se o aferi „nestale bebe“ i roku koji je Komitet ministara Saveta Evrope ostavio našim vlastima da stvore uslove i mehanizme za sprovođenje presude Evropskog suda za ljudska prava.

Ta presuda nalaže usvajanje Zakona za utvrđivanje statusa nestale dece, ispitivanje svakog slučaja ponaosob, iste uslove i pravila za sve roditelje, jednakost i i vladavinu prava. Umesto toga, vlasti u Srbiji odugovlače, probijaju rokove, podmeću, kao zamenu za zakon, nekakve komisije u kojima bi državni organi trebalo da ispituju – sami svoje postupke, a onda kada ih Savet Evrope kritikuje – daju lažna objašnjenja i netačne informacije. U više navrata Komitet ministara donosio je preporuke, rezolucije „izražavao žaljenje“ i kritike što Srbija nije postupila po presudi koja je doneta još 2013. godine. Zakon je trebalo da bude usvojen do oktobra 2014. godine, ali za ove četiri godine nadležni u Srbiji čini se, nisu ozbiljno shvatili nijednu od kritika SE. Valjda zato što reči „izražava žaljenje“ ne zvuče dovoljno zapovednički i alarmantno, niti govore jasno da naše vlasti ne treba da čekaju da im Evropa „podvikne“ da bi svojim građanima garantovali osnovna ljudska prava. Možda našim vlastima treba reći direktnije – morate da počnete da poštujete zakone, presude, omogućite dostupnost pravde za sve građane pod jednakim uslovima i jednom za svagda pružite roditeljima informacije o tome šta se desilo sa njihovom decom. Utvrditi odgovornost državnih organa i kazniti krivce. Osigurati da se tako nešto nikada ne ponovi, da ne ostane ni prostora za sumnju da je u nekoj državnoj instituciji počinjeno krivično delo najstrašnijeg oblika. Tek onda ćete moći da budete deo civilizovanog sveta. A sa druge strane, kada treba da se bunimo zbog pomeranja rokova da budemo deo tog civilizovanog sveta, za ulazak u Evropsku Uniju i izjednačavanje po pravima sa drugim građanima te zajednice, onda smo najglasniji. Nekako uvek zaboravljajući da uz prava dolaze i obaveze, a mi svoje nismo ispunili.