Povratak onih koji nikad nisu otpisani 1

Danasov podlistak Beton, čiji je nažalost poslednji broj nedavno objavljen, svojevremeno je osnovan i započet sa idejom da za stvarnu promenu u društvu nije dovoljna ideološka i politička promena, već pre svega promena kulturološke paradigme, skrivene ili nedvosmislene nacionalističke matrice na kojoj počiva.

Svega onoga što čitamo, gledamo, slušamo i što je deo kanona, što je nagrađivano, iza čega stoje često tobož neupitna imena srpske kulture i umetnosti.

Sajam knjiga, najveća književna manifestacija u regionu, kako ovdašnja kulturna javnost voli da podseća, favorizovanjem određenih izdavača – od prostora koji zapremaju, preko sajamskih programa pa sve do onih koje nagrađuje, dosta dugo i sam je počivao na pomenutoj matrici.

U stvari, sa jednim intermecom kada je bio u rukama nekih drugih organizatiora koji su dobro razumeli potrebu betonske promene kulturne paradigme, on od nje nikada nije ni odustajao.

To je očigledno i ove, povratničke godine sajamske manifestacije, možda ne po posećenosti štanda Vojislava Šešelja, ali svakako po izboru nagrađenih izdavača, izdavačkih poduhvata i ostalih priznanja, uz retke izuzetke među nagrađenima i onima u užem izboru koji su tu samo da tom izboru obezbede kakvu takvu legitimnost i privid netendencioznosti.

Dovoljno je tek pobrojati većinu nagrađenih pa da bude jasno o čemu je reč. Jedan od izdavača godine je, na primer, Pravoslavna reč, sa delima autora kakvi su Vasilje Krestić, Milorad Ekmečić, Slavenko Terzić, episkop bački Irinej; među nagrađenima i onima u užem izboru su i: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske, pa Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori…

Ne možemo da se otmemo utisku da je deo iste tendencije – a svakako pečat istog žirija – i izbor, inače lepe i edukativne, edicije Znamenite Srpkinje, za Dečju knjigu godine (u užem izboru bila je i „Ja, Milunka“) valjda čisto da se uvede u književnost za odrasle koju potom (mogu da) zauzimaju samo znameniti Srbi.

Nemajući u ovoj novinskoj formi prostora da navedemo čak i deo onih tobož malih, a zapravo za srpsku kulturu najznačajnijih izdavača čije su publikacije istinski poduhvati, a njihov rad svojevrsna misija, a koji se skoro nikada čak ni ne razmatraju za sajamska priznanja, primetićemo za kraj još nešto.

Suština i spasonosni izlaz srpske kulture mogli bi biti izbori poput onoga koji je napravio onaj drugi, naizgled manje važan sajamski žiri čiji je zadati kriterijum dizajn odabranih knjiga.

Najlepša knjiga po njihovom izboru – Celokupna dela Branka Vučićevića, u izdanju Filmskog centra Srbije i u grafičkoj opremi Boruta Vilda, ujedno zapravo i istinski izdavački poduhvat, pokazuje da za srpske lepe umetnosti i srpsku kulturu ima nade.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.