Šansa opozicije

A to je da je dovoljno samo jednom nedeljno pustiti predstavnika opozicije na Javni servis, i to pod neravnopravnim uslovima, samo toliko, i da se situacija u državi promeni.

Jer, i na tom malom suženom prostoru na RTS-u, neko sa odličnim nastupom i sa iskrenim političkim uverenjem kao što je Marinika Tepić, uspeo bi ono što se sad čini nemoguće – da vrlo brzo spusti Vučića i SNS ispod 40 odsto podrške. Ne znači da Vučićevi naprednjaci ne bi bili i dalje pojedinačno najjači, ali sveli bi se na svoju stvarnu snagu, ni blizu ovih nadmoćnih 52 – 54 odsto, koje prenaduvavaju medijskim mrakom.

U Upitniku, Tepićeva je izašla kao pobednik iz sučeljavanja sa naprednjakom Vladimirom Orlićem. Oni su oboje poslanici i trebalo bi da budu vični u raspravama, međutim Orlić je pokazao zastrašujuću nesposobnost. On u raspravi nije ni učestvovao, Tepićevu uopšte zapravo nije ni „video“, niti je imao u vidu gledaoce, kameru… Orlić je „gledao“ samo u svog lidera Vučića, skrhan time hoće li vođa biti zadovoljan kako ga je i koliko branio i štitio.

I važno je bilo samo da ne prestane da priča, da brblja i proizvodi zvuk, da ne stane i da ne ućuti, a i da mu neko pomogne ako može, barem voditeljka i autorka Upitnika. U tom trenutku RTS je sve jasno pokazao – koliko Vučić nema stranku, ni ljude koji su u stanju da vode raspravu te zato vladaju golom propagandnom silom.

To je samo ekipa podređenih poslušnika, kojoj u pomoć moraju da priskaču oni iz naprednjacima omrznutog DOS-a, od Vesića, Čovića pa nadalje…

Sam Vučić i njegov famozni medijski tim u potpunosti su toga svesni i otuda pokušaji da na sve moguće načine izbegnu bilo kakvo prisustvo opozicije na RTS-u, kao i da „kontrolišu štetu“, kada opozicija progovori u lepom liku Marinike Tepić. Jedan način je da priču svim silama vuku u drugom smeru – kako je Sergej Trifunović izvređao autorku Upitnika na Tviteru.

Kroz postupke glumca-političara podilazi se najostrašćenijem delu opozicione publike, što je po Vučića i najbezbednije. Jer, ta ostrašćenost unosi zbunjenost i nelagodu, sa jedne strane, a sa druge vrlo se lako rasprši. Drugi način je nastojanje da se naškodi objavljivanjem potpisa Marinike Tepić na stari predlog deklaracije o genocidu u Srebrenici, čega su mogli da se sete i na mreže daju, samo njene bivše partijske kolege, iz onih stranaka koji toliko zagovaraju „vrednosti“, kako ne bi morali da se izjasne gde su te vrednosti završile u Vučićevoj (a ne opozicionoj) Srbiji. Rečju, kao i kod Orlića, samo što više buke i mrmljanja da se spreči da ljudi išta čuju i shvate.