"Nedostaje mi Srbija, ali Austrija mi je pružila sigurnost" 1Foto: Facebook

Izuzetno se potresam oko svake vesti. Osećam se bespomoćno i pitam se zašto sam otišla i ostavila svoju porodicu i moj narod da se bori sam.

Ovako Sofija Radić, dvadesetdvogodišnja devojka iz Beograda, opisuje svoj odnos prema aktuelnim dešavanjima u Srbiji u proteklih nekoliko godina.

Sofija je, nakon završene srednje muzičke škole „Mokranjac“ u Beogradu, svoje školovanje nastavila u inostranstvu. Muzičku akademiju, na odseku za violinu, upisala je u Gracu. Danas je na završnoj godini osnovnih studija i, kako kaže, nema nameru da se vrati u Srbiju. Master studije planira da nastavi u Drezdenu.

"Nedostaje mi Srbija, ali Austrija mi je pružila sigurnost" 2„Žao mi je što u Srbiji nema perspektive za mladog čoveka koji želi da vodi normalan život, bez brige da li će imati dovoljno para da sebe i svoju porodicu prehrani. Volela bih da moja zemlja stane na noge“, kaže ova mlada violinistkinja.

Ona, unuka dva akademika – kompozitora Dušana Radića i istoričara Dimitrija Bogdanovića – i ćerka diplomiranih muzičara, članova orkestra RTS-a, od malih nogu imala je kvalitetno obrazovanje. Neki bi rekli da su joj u Srbiji “sva vrata bila otvorena”. U Austriji je, opet, nije čekala nikakva stipendija, pa ipak, odučila je da ode.

Stipendiju je, kako kaže, zbog uslova stipendiranja u Austriji, dobila tek nakon prve godine studija. Nemačka je, smatra ona, po ovom pitanju nešto bolja od Austrije.

Sofijinu želju za školovanjem u inostranstvu dodatno objašnjava činjenica da je njen poziv  – klasična muzika – kako i sama kaže, nešto u čemu ovde ne bi mogla da se ostvari.

„Budžet za kulturu, koji je minimalan, postaje sve manji; rijaliti šoovi vladaju i ispiraju mozgove… Narod je toliko površan i potrovan time da ne može ni razumeti važnost prave kulture“, smatra ona.

"Nedostaje mi Srbija, ali Austrija mi je pružila sigurnost" 3“Posmatrajući Srbiju kako tone“, veruje da bi odlučila da ode iz Srbije i da se ne bavi nečim drugim, osim ako bi joj, kako kaže, bila pružena šansa da se za promene bori unutar zemlje.

Kao školovani muzičar, smatra da je ovako, iz inostranstva, u boljoj poziciji da Srbiju menja na bolje.

„U Srbiji nemam mnogo šansi da pomognem kulturološki. Ovako makar mogu da dovedem decu da ih školujem ovde, pa neka se oni posle vrate ako hoće“, kaže Sofija.

Ova mlada umetnica, ipak, nije od onih koje aktuelna dešavanja ne zanimaju. Naprotiv, revnosno prati šta se dešava u njenoj rodnoj zemlji, prevodi ih i na društvenim mrežama deli sa svojim prijateljima.

Ono što bi je vratilo u Beograd je, kako kaže, „uređenje zdravstva i školovanja, svest i poštovanje NAŠE kulture i nacionalnog blaga, stop korupciji, jednakost među građanima u smislu da svi oni koji su zaista počinili zločin ili npr. nisu platili račune dobiju odgovarajuću kaznu…“.

Konačno, šta je to za čime mladi umetnici odlaze, šta je to što im Srbija nije pružila?

Za Sofiju, to je “bolje školovanje, upoznavanje i razumevanje različitih kultura i mentaliteta, dostupnost stvari koje su mi potrebne za školovanje, istraživanje raznih kulturoloških scena/mesta, od vrhunske klasične muzike, preko muzeja razne tematike, do moderne umetnosti u svim aspektima, čist vazduh, uređenost prevoza, poštovanje drugih ljudi i prirode“.

"Nedostaje mi Srbija, ali Austrija mi je pružila sigurnost" 4Austrija joj je, dodaje, pružila i sigurnost i novčanu podršku, ne u velikoj meri, ali više nego Srbija, kao i mogućnost da koncertira i razvija se kao muzičar.

„Srbija… Ona mi nije ništa pružila. Niti sam dobila ikakvu stipendiju, niti podršku u razvitku moje karijere, niti je bilo koga briga što sam otisla osim moje porodice, prijatelja i eventualno poznanika“, kaže ona.

Jedino šta joj je pružila, kako šaljivo kaže, jesu anksioznost, bespomoćnost, nesigurnost. „Ali moram reći ipak- bolju hranu nego u Austriji!“, dodaje.

„Da, nedostaje mi Srbija jer su ljudi topliji i otvoreniji nego u Austriji, nedostaje mi moja porodica, ali ostatak ima mnogo veću težinu“, zaključuje ona.

NAPOMENA: Pojedini delovi teksta su obrisani u odnosu na prvobitnu veziju na zahtev sagovornice.

https://www.instagram.com/p/BxXfPD7lfta/

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

9 reagovanja na “„Nedostaje mi Srbija, ali Austrija mi je pružila sigurnost“”

  1. Izgleda da običan, prosečan čovek, u Srbiji više voli “ kralja“ nego ‘leba da jede. Kako drugačije objasniti potrebu potčinjavanja malim i velikim diktatorima. Neki ljudi kad kažu Vučić puna su im usta zadovoljstva. Da od njih traži da daju ruku, nogu, krv, rado bi dalu. Tako je bilo i sa Miloševićem, Titom, kraljom Aleksandrom i da ne nabrajam. Nema Srbija budućnost, ropstvo pod Turcima, Nemcima, Mađarima i drugima, od nekoliko stotina godina je učinilo svoje. Nikada se srpski narod neće pojaviti u porodici demokratskih naroda. Mito, korupcija, lopovluk, strančarenje, to je naše prirodno okruženje. Ko može nek se spasava, neka beži, mi starci i ostala boranija ćemo i dalje životariti od diktatora do diktatora, odnosno do gašenja.

    • Mislim, zaista lupate „kao Maksim po trnju“?! Rertko ćete biulo kada čuti da bilo koji gradjanin, iz država koje ste pobrojali, govori ovako ružno, kao što o svojoj državi govori većina Srba, i to „punih usta“, kao da izgovara neverovatnu mudrost?! I, umesto da shvatimoi kako smo propali baš zbog nedostataka nacionalne svesti, zbog nedostatka bilo kakvog osećaja pripadnosti ovom narodu i državi, koju doživljavamo kao rogu, kao bedu, mi se divimo onim narodima, koji su vekovima podizali svoju državu kroz podizanje svesti pripadnicima svoga naaroda, kroz vaspitavanje i podizanje osećaja pripadnosti svojoj naciji i državi. Ne postoji jaka država bez jake nacije. To su laži na kojima smo mi podizani da bi danas živeli u ovom haosu. U jednome ste, ipak, u pravu? Mi još uvek ovu državu smatramo „turskom državom“, koju smo petstotina godina krnjili, spoticali, minirali i urušavali. Zaboraviuli smo da je ovo sada naša država i da je SAMO MI možemo podići svojim radom, samoprosvećivanjem, kulturnim uzdizanjem i dobrom organizacijom. Do juče smo se smejali Madjarima, i nudili im „žvake“ ali, nismo primetili da Madjari, za vreme od 50 godina nisu primili nijednu rusku reč, nijednu nemačku reč, već su ostali ono što jesu i samo nastavili da uzdižu i sebe i svoju državu. Oni sa ponosom govore o svojim kraljevima i istoriji. Ne zapišavaju i žvrljaju svoje spomenike, koji su za njih svetinja i, kojima se i mi danas divimo kada odemo do Budimpešte. Mi bismo se prodali za 100 evra odnosno šaku kukuruza. Nama je država, kako jedamn srpski „mudrac“ reče, tamo gde „okačim kaput“?! Naravno, kao i većina nas, za mito, korupciju, strančarenje i sve ostalo negativno krivićemo uvek druge. Uvek su loši oni, nikako mi. Mi smo idealni?! I, tako, to traje vekovima. Ova mlada uspešna žena je produkt tog našeg palanačkog mentaliteta i žeelje da budemo neko drugi?! Samo ne ono što jesmo. Lepo je to što se čovek usavršava i školuje ali, ovakvo razmišljanje osobe koja je vaspitavana u Srbiji je tragično. Za mene to znači samo jedno. Nije stekla osnovno vaspitanje i obrazovanje, koje bi morao da stekne svaki učenik sa svršenom srednjom školom u Srbiji. Mentalitet sitnih skorojevića, kojima su strani izlozi i šoping smisao života.

      • Srbija je tu gde jer je kroz istoriju uvek odbacivala I terale najkreativnije ljude. Mi se jos uvek ponasamo kao pleme, svi moraju isto da misle, isto da se oblace, isto da vole. Moderne nacije neguju razlicitost ljudi I pogleda, jer iz toga dolaze sva kreativnost I inovacije. Od gusli vajde nema. Ja sam odavno otisao iz Srbije, pre 28 godina. I nazalost I dalje ljudi odlaze pa odlaze, kazu po 70.000 godisnje. A gospodin Knezevic u svojim mnogobrojnim, repetativnim komentarima uvek optuzuje nas koji smo kriticni prema Srbiji za izdaju nacionalnih interesa. Ja imam suprotno misljenje. Po meni svi oni, kao gosp. Knezevic koji duvaju u diple Srpskog kompleksa zrtve I krivljenja celog sveta, zapravo unistavaju buducnost ove zemlje. Iz gresaka se moze mnogo nauciti, iz iluzija nista.

        • Debelo ste u pravu g. Pešić. Srbi ne uče na greškama nego ih ponavljaju. Bildovane nacionalne iluzije su najveće zlo malih naroda.

          • Vi ste jedan iz kolone kome je „kukuruz“ zamenio bisere. Jedan od onih kome su defetizam i parola „Pamet u glavu i dupe uza zid“, jedina i vrhunska životna filozofija. Verovatno je, shodno Vašem kratkom komentaru, jedini izlaz i spas „malih naroda“, iz tih „bildovanih nacionalnih iluzija“, samo nestanak?! Jedini spas je utapanje u more onih, koji nude više kukuruza, zar ne? To se medju tom ljudskom felom cinično naziva „integracijom“, uprkos tome što se radi o najsurovijoj i najbeskrupuloznijoj situaciji. Tako to rade „velike nacije“. Prvo te raznim „demokratskim metodama“ osiromaše i dovedu do beznadja, potom vas satanizuju, a onda vam manirom najvećih humanista, kao kasapin svinji, ponude klip kukuruza, za kojim takvi ljudi otkaskaju u svoj nestanak. Srećni jer su uspeli da pobegnu od sebe?!

  2. Svesti kvalitete Srbije na priču o hrani dosta govori o pogledima na svet. Takođe je licemerno reći da joj Srbija ništa nije pružila kada se zna da je srednjoškolsko muzičko obrazovanje u Srbiji besplatno i vrlo dobro- mnogo mladih u svetu mogu samo da sanjaju o tome. Isto tako, svesni smo da ovde ne cvetaju ruže ali isto tako znamo mnoge koji ne gledaju rijalitije i imaju ozbiljnu naklonost prema umetnosti… Srećno na masteru, malo više entuzijazma i naći će se vreme za organizaciju protesta 🙂

    • realno, da li balerina može da živi od plate? Ili treba da radi i u Parovima pride? Da većina ljudi otvori usta kada digne nogu iza glave? Sofija je dobro uradila. Otišla je tamo gde cene i podupiru umetnost, kulturu i ljude koji se time bave. Ovde su još uvek glavne teme Kosmet i balkanski tigar, ko je koga opsovao i udario itd nepresušne teme.

      • Ovde se ne radi o tome ko će gde da ide da radi. Radi se o sasvim drugoj temi? Radi se o tome, da smo u stanju da do banalnosti otrcavamo sopstveni narod i državu, od kojih želimo da se distanciramo i postanemo neko drugi, zaboravljajući da je brisanje nacionalne svesti, brisanje osećaja pripadnosti, naroda iz koga smo postali, kao i dobrovoljno ohrabrivanje i popularisanje surove asimilacije, koju prikazujemo kao vrhiunski životni uspeh i sreću, predstavlja poslednji čin moralnih oilupina, koji pokušpavaju da se spasu svoje unutrašnje bede tako što će izbrisati svoju prošlost?! Takvi će KOSMET zameniti tudjim mitovima, koji deluju tako uglancano, tako nobl i uzvišeno?! Šta reći a ne zgaditi se. Uostalom, čini mi se, da je ova „umetnica“, koja je u „zaostaloj“ Srbiji završila srednju muzičku školu, propustila neke časove osnovnog školskog obrazovanja u kome se deca uče, ko su, šta su i gde pripadaju. Takvi se časovi odavno više ne drže u školama Srbije, a mislim da bi profesor ili učitelj, koji bi se drznuo da drži predavanja na tu temu, bio uklonjen iz nastave kao neko ko nije svestan „proevropskih tendencija i vrednosti“, ka kojima teži Srbija, ma šta se pod tim idiotizmom podrazu,mevalo. Šta ćemo kada svi postanemo „nemci“ i „francuzi“? I da li će nam ta mimikrija uspeti? Podsetio bih da su Jevreji bili najbogatiji „nemci“, koji su držali najveći procenat nemačke privrede.

  3. Srbija ima mnogo štošta više od hrane. Srednjoškolsko muzičko obrazovanje je veoma kvalitetno i besplatno tako da mi zvuči licemerno reći da joj Srbija ništa nije pružila. Redukovati sve građane Srbije na ljubitelje rijaliti programa je površno i netačno. Srećno na masteru, sa malo više čilosti, hrabrosti i vedrosti mogla bi naći vreme za organizaciju protesta 🙂

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.