Dok ne bude uništen srpski nacionalizam, nema mira na Balkanu 1

Neosvešćenoj i u dubokim zabludama o činjenicama koje su, u službenoj verziji, ratno-zločinačkih elita i najviših nosioca vlasti, izokrenute sa ciljem sakrivanja pojedinačnih odgovornosti za najveću nesreću koja je mogla da zadesi sve narode bivše Jugoslavije, tokom ratova devedesetih. Stoga je debata, organizovana u prostorijama Žena u crnom, tokom protekle nedelje, okupila značajne antifašističke borce, ljude od integriteta, čija su zanimanja i interesovanja daleko ispod senzora šire javnosti. Osim u slučajevima izražavanja mržnje i netrpeljivosti zbog te toliko prisutne obrnute logike – da se izdajicama smatraju oni koji se bore protiv ugnjetača, lopova i medijskih manipulatora kako bi ceo se narod identifikovao sa njihovom krivicom i odgovornošću i time izbegao sankcije.

Atmosfera u kojoj su se ti misleći ljudi, uglavnom iskustveno potekli iz konteksta opstanka, a neki i samog nastanka – Jugoslavije bila je oštra, otrežnjujuća i na nekoliko nivoa spoznajna zbog specifičnosti prikaza učesnika. Srpski hegemonistički karakter gotovo svih državnih predstavnika, tokom trajanja obe Jugoslavije, predstavljen je iz više uglova – političkog, umetničkog, običajnog, u smislu načina života običnih ljudi, njihovih navika i svega što je proizlazilo iz diktata jugoslovenske stvarnosti.

Kao crvena nit pojavljuje se činjenica o socijalnom ugnjetavanju jugoslovenskog naroda od strane srpskih vladajućih krugova. Rečima da je Aleksandar Karađorđević bio „patološki pljačkaš i najveći lopov u istoriji Jugoslavije“, odredio se Aleksandar Sekulović, jedan od najrelevantnijih antifašističkih i društveno odgovornih radnika u ovdašnjoj javnosti i društvu. O srpskom hegemonizmu koje je preovladavalo kroz postojanje obe Jugoslavije, govorio je kroz primere. Razmatrajući sadržaj knjige „Jugoslavija u istorijskoj perspektivi“, koja je i bila povod ovog okupljanja. Sekulović je govorio o procesu stvaranja Jugoslavije kao projekta proširenja Srbije, na šta su, tokom vremena, drugi narodi reagovali separatizmom. Tako je naveo primer Slovenije, koja, kako je rekao, nije mnogo marila za nasilje Srbije nad drugim državama, sve dok taj srpski hegemonizam nije dotakao i nju samu, što je uzrokovalo njeno automatsko osamostaljenje.

– Dok ne bude uništen srpski nacionalizam, nema mira na Balkanu – zaključio je Aleksandar Sekulović.

Prema mišljenju Line Veljaka, profesora na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, postoji jedno nerazjašnjeno i nedovoljno analizirano pitanje o tome na koji način su političke elite uspele da za tako kratko vreme u glavama ljudi izokrenu ideju jugoslovenstva i nenacionalnog zajedništva. To pitanje je predstavio kroz vreme između dva događaja, oba vezana za važne sportske manifestacije i uspehe sportista u reprezentacijama Jugoslavije. Najpre, potpuno slavlje i radost, bez ikakvih nacionalističkih naznaka, zbog uspeha košarkaške reprezentacije, a zatim potpuno obrnuta situacija, samo par meseci kasnije, kao reakcija na uspeh fudbalske reprezentacije. Usledilo je doba koje je, kako je objasnio, vodilo od „šutnje i rezignacije do prihvatanja nove paradigme“.

Broz, Krleža…

Da Jugoslavija nikada nije bila ni blizu singularnosti, da je ideju o propasti jugoslovenstva najavio Josip Broz Tito u jednom govoru još 1962. godine, da je modernu, apstraktnu umetnost u Jugoslaviji aktuelizovao i praktično uveo Miroslav Krleža, kako je dve trećine stanovnika prevedeno sa sela u gradove Jugoslavije, kako je tekao njihov razvoj, bile su samo neke od tema o kojima su stručni, hrabri i plemeniti ljudi razgovarali u prostorijama Žena u crnom.