Foto: Screenshot/ICTY/RECOMOna je svedočila 10. februara 2009. godine u postupku protiv Vlastimira Đorđevića, koji je za ratne i zločine protiv čovečnosti dobio kaznu zatvora od 18 godina.
Nakon udaje Lizane Malaj je prešla da živi u selo Korenica.
Na suđenju Đorđeviću opisala je trenutak kada su srpski policajci došli u dvorište njene porodične kuće i sve ukućane naterali da izađu.
Petoricu muškaraca su zadržali.
Među njima su bili njen sin Blerim i suprug, koji su odmah streljani. Policajci su im naredili da napuste selo i idu u Albaniju.
Pridružili su se velikoj grupi ljudi koji su iz drugih sela u okolini Đakovice krenuli prema Prizrenu.
Naknadno je saznala za sudbinu drugih članova svoje familije, čija su tela pronađena u masovnoj grobnici nadomak naselja Batajnica u Beogradu.
Sahranjena su u Meji na Kosovu.
Lizane Malaj: „Moj sin Blerim, u trenutku kada su oni pristigli, nalazio u dvorišnom WC i oni su ga s mesta uočili i rekli mu da legne. Vikali su i urlali… Moj suprug je izašao napolje, rekli su mu da nas sve pozove i kaže nam da izađemo. On je tako i postupio. On nas je pozvao i mi smo svi izašli. Kada sam izašla u dvorište, videla sam kako mi sin leži na zemlji“.
Tužilac Matijas Neuner: „Koliko je godina imao Vaš sin Blerim?“
Lizane Malaj: „Petanest i po. Pripadnik policije u plavoj maskirnoj uniformi ušao je u kuću, otvorio vrata, odnosno provalio kroz vrata i prisilio Nikolja i sve članove njegove porodice da izađu napolje… Što se tiče njegove žene, ćerki i sina, svi su dobili naređenje da izađu napolje dok su Nikolj i Andruš prisiljeni da legnu na tlo. Nama je naređeno da izađemo iz kuče i da peške odemo u Albaniju. Nas 17…“.
Na pitanje tužioca da li je neko ostao u dvorištu, Lizane Malaj je odgovorila da su ostala petorica muškaraca, među kojima su bili njen muž i sin Berim „Njih su tamo zadržali… Odmah nakon toga čula sam pucnjavu i krikove. Bio je to jedan strašan krik, i to je bio glas moga sina. Pokušala sam se vratiti u dvorište kako bih videla mog sina i muža… Jedno od moje dece, Bekim, uzeo je moju ruku i rekao: „Molim te mama, nemoj nas pustiti, dođi nama“. I ja sam zbog dece odlučila da se vratim“, ispričala je, između ostalog, Lizane Malaj pred Haškim tribunalom.
Preuzeto sa recom.link
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
O pecanju krkuša na Ibru
Srbija i Prvi svetski rat: 100 godina od smrti vojvode Živojina Mišića – „ko ne zna za strah, taj ide napred“
Od 12000 ubijeni albanaca na kosovo 97% su bili civili medju njima 2000 dece ispod 18 godina, svedocenje Lizan je tipcno kakosu nastradali svih ovi civili,vavarski streljani !
Kosovo i Metohija je srpska zemlja.
To zapamtite.
Srpski narod krvari zbog te zemlje već 700 godina.
Mi nemamo nameru da Kosovo i Metohiju predamo nikome.
Zašto to ne razumete?
Zašto se plašite Velike Srbije od koje otimate jedan veliki deo, dok se stvara Velika Albanija?
Zašto krivite srbe zato što brane parče teritorije koju nam otimate?
I, posle svega, hoćete da vas lepo zamolimo da odete?
Onda, ne pitaj za žrtve!
Mi naše ne možemo da prebrojimo…
Guslaj Stojane ,guslaj! Da ne bi predao prvo trebas da je imas,No,sto se “krvarenja”tice pogledaj u tavan mozda jos imas dedin fes:)