Razgovor sa njima vodila je urednica Peščanika, Svetlana Lukić, koja je na početku emisije ukazala da je FHP u javnost izašao sa izveštajem o skrivanju tela kosovskih Albanaca, ubijenih 1999, u masovnim grobnicama u Srbiji.

„Podsetimo se na toponime državnog zločina. Reč je o Batajnici, Perućcu, Petrovom selu i Rudnici. Tamo su bačena tela skoro hiljadu ljudi. Videla sam neke naslove u novinama koji su izvukli jedan deo vašeg izveštaja i rekli da je „Milošević naredio da se skrivaju tela kosovskih Albanaca“, što je sudeći po vašem izveštaju tačno. Međutim, da bi se sakrila tela toliko ljudi potrebna je velika infrastruktura i organizacija“, ukazala je Lukić.

Kako je dodala, prethodne vlasti su to u ogromnoj meri prećutkivale, zataškavale i prema tome se oportunistički ophodile. „Međutim, nove vlasti su otišle korak dalje i na veliku scenu uvele ljude koji su osuđeni ratni zločinci. Napomenuću samo nekoliko stvari: poseta Momčila Krajišnika predsedniku Nikoliću, uključivanje Veselina Šljivančanina u predizbornu kampanju SNS, Goran Radosavljević Guri je član glavnog odbora SNS, Danica Marinković, koja je bila istražni sudija na Kosovu, postala je članica Agencije za borbu protiv korupcije“, navela je Lukić.

Kostić: Da su to bila legalna ubistva, ne biste te ljude zakopavali i držali 15 godina u tajnosti. Neko će reći da su ovo manje ozbiljni zločini, jer su ti ljudi bili već mrtvi kada su prevoženi. Naveli smo 110 ljudi imenom i prezimenom, koji su znali za operaciju i učestvovali u njoj. To su većinom ljudi iz vojske i policije, ali i predstavnici nekoliko državnih transportnih preduzeća i preduzeća sa pećima u kojima mogu da se spaljuju tela. U operaciji su učestvovali i predsednici sudova, lokalna tužilaštva, policija i tehničari domova zdravlja koji su izlazili na teren da slikaju tela. Svi oni su to znali i to je državni zločin, jer bez podrške države to ne bi moglo da se izvede. Zato mislimo da je jako važno da se pokaže da je ceo državni aparat bio u to uključen i da je reč o sistemu koji je funkcionisao sve vreme trajanja ratova devedesetih. Ovo smatramo apelom da država pojača napore u potrazi za nestalim osobama. Tri masovne grobnice su otkrivene 2001. godine i od tada nemamo ništa. Rudnica jeste otkrivena 2013, ali to nije bio rezultat rada naših državnih organa. Podsećam da imamo Komisiju za nestale, koja treba samo time da se bavi, a koja se stalno žali da nema novca, dok direktor tog tela ima sedam funkcija.

Lukić: Kao nestalo se vodi oko hiljadu Albanaca i između 500 i 600 Srba?

Kostić: Da.

Lukić: Pošto pretpostavljam da su kosovski Albanci zajedno sa međunarodnim institucijama prekopali Kosovo tražeći ta tela, logično je zaključiti da se veliki broj nestalih nalazi negde na teritoriji Srbije.

Kostić: Postoji niz potencijalnih lokacija. Reč je o nepristupačnim terenima poput kamenoloma i močvara.

Lukić: Od ova 944 tela, koliko je tu bilo civila, koliko boraca OVK, a koliko žena i dece?

Stjepanović: Uglavnom se radi o civilima. Samo na par mesta je pronađeno nekoliko osoba u uniformama OVK i imamo jedan događaj na planini Beleg, gde su zaista ubijeni pripadnici OVK koji su upali u zasedu srpskih snaga, ali se ne zna da li su ubijeni u toku borbe ili nakon zarobljavanja. Kada je reč o strukturi žrtava, uglavnom se radi o ubijenim muškarcima, civilima koji su ubijeni van borbe i bez oružja. Da se radi o egzekucijama govori i činjenica da je veliki broj njih ubijen pucnjem u potiljak. Među ubijenima ima i žena i dece, a najviše ih je ubijeno u Suvoj Reci, gde je stradalo 49-oro ljudi. Većina su žene i deca koji su ubijeni u groznom zločinu u piceriji u centru grada gde su ih ubili policajci tako što su ih prvo sve nagurali u piceriju, onda bacili bombe, pa ih dokrajčili rafalima. Troje ljudi je i to uspelo da preživi. Zločin u Suvoj Reci je paradigmatičan jer su oni ubijeni, zatim ubačeni u kamione i prevezeni na jedno strelište u blizini Prizrena i tamo pokopani. Tu su bili nekoliko dana. Onda je došla mehanizacija, otkopala ih, ubačeni su u kamione i transportovani u Srbiju. Njihova tela su otkrivena u jednoj od masovnih grobnica u Batajnici.

Foto: Koča Sulejmanović/EPA

Najveći zločin iz kojeg su u Batajnici otkrivena tela dogodio se krajem aprila 1999. u dolini Reka, u toku operacije Reka u selima oko Đakovice, Meji, Korenici i još nekoliko sela. Blizu 300 tela iz tog zločina, od 350 ljudi koliko je tada ubijeno, pronađena su u Batajnici. Prva tela su isplivala početkom aprila 1999. iz Dunava kod Tekije, a onda iz Perućca izranja hladnjača. Tela iz Kladova se prevoze i pokopavaju u Batajnici, a ona iz Perućca pored samog jezera. Imamo dve masovne grobnice u Petrovom Selu, gde se nalazi policijski poligon za obuku i nastavni centar. LJudi koji su učestvovali u tome i koji su pristali da svedoče, govore o strašnim događajima, uključujući i bivšeg šefa DB-a, Radeta Markovića, koji je 2002. dao detaljnu izjavu kako je sve to isplanirano kod Slobodana Miloševića u kabinetu. Načelnik javne bezbednosti Vlastimir Đorđević, koji je osuđen u Hagu, pokušavajući da ublaži kaznu za koju je bio ubeđen da mu sledi, izjavljuje: „Da, ja sam u tome učestvovao, bio sam uvučen u te strašne, užasne događaje“.

Jedini koji su stradali u celoj toj priči su oni koji su 2001. vodili istragu i koji su pomislili da je ispravno biti dobar policajac i istražiti kriminalne radnje unutar policije. Ali sve je to trajalo do ubistva Zorana Đinđića. Vladimir Aleksić, koji je sada predsednik Udruženja penzionisanih radnika MUP-a, u januaru 2016. se slika sa ministrom policije Nebojšom Stefanovićem i izjavljuje: „Svi koji su se ogrešili o zakon, treba da idu iz policije“. Nikola Šainović je odmah po izlasku zatvora kooptiran u Glavni odbor SPS-a. Kada se uporedi sa onim gde smo sada, 2001, 2002 i 2003. su zlatne godine otkrivanja zločina.

Odluka o ovoj operaciji je doneta u martu 1999. u Belom dvoru, u biblioteci gde je predsednik Milošević sazivao sastanke. Kod Miloševića su tada bili Rade Marković, Vlastimir Đorđević, Vlajko Stojiljković i verovatno, kako kaže Marković, neko iz vojske. Ubeđeni smo da je vojska sve to pratila. O učešću vojske svedoči primer Rudnice. Na sledećem sastanku, kako opisuje Rade Marković, Vlajko Stojiljković imenuje Dragana Ilića, koji postaje glavni čovek za izvršenje te operacije. Kod Radeta Markovića se pominju još neki ljudi kao što je Goran Radosavljević Guri, aktuelni član Glavnog odbora SNS-a. On kaže da je Guri dao izuzetan doprinos procesu uklanjanja tela. Iz drugog izvora imamo informaciju o tome da se nakon toga održava još jedan sastanak u privremenom kabinetu Vlastimira Đorđevića, gde on operacionalizuje celu priču.

Lukić: To se dešava u zgradi SPS-a na Studentskom trgu?

Stjepanović: Da. To je taj treći sastanak. Bitna je i hronologija. To se dešava posle 26. marta i pisma Luiz Arbur, u kojem ona upozorava Miloševića i Milutinovića, predsednike SRJ i Srbije, Ojdanića kao načelnika Generalštaba i Šainovića kao potpredsednika savezne vlade, za koga se već tada znalo da ima veze sa Kosovom, da će biti procesuirani svi koji su odgovorni za zločine, uključujući i najviše državno rukovodstvo. Od tog trenutka oni sprovode tu operaciju. Imamo još jedan bitan dokument, dnevnik koji je tokom 1999. vodio visoki policijski službenik Obrad Stevanović, gde je na jednom sastanku kod Miloševića u maju 1999. zabeležio sledeće, „predsednik“, pa onda ispod toga, „nema leša, nema zločina“.

Lukić: U Batajnici i Petrovom selu su ljudi pokopavani ispred nosa policije. To su bili poligoni gde se policija obučavala?

Stjepanović: Petrovo selo i Batajnica su poligoni. Jedno je poligon SAJ-a, drugo je bio nastavni centar gde su se obučavale posebne jedinice policije. U Petrovom Selu je bio i JSO. Vozači dvojice zamenika ministara Vlastimira Đorđevića i Petra Zekovića, o kome takođe ništa ne znamo, učestvovali su u tome. Sada se tim ljudima zamera što su radili tako neprofesionalno.

Bivši ministar policije Jočić u jednoj prilično opskurnoj raspravi koju su on i Goran Radosavljević Guri vodili na nekim veb portalima, upitao je Gurija ko je pokopao tela. U reagovanju na neke kritike koje je Radosavljević njemu uputio, Jočić postavlja pitanje ko je srpske policijske kasarne pretvarao u masovne grobnice poluzakopanih kosovskih Albanaca – sugeriše se da nisu bili dobro zakopani – i ko je gurnuo hladnjaču punu leševa kosovskih Albanaca u dunavske plićake kod Tekije, survao neotežanu hladnjaču u perućko jezero i ko je i zašto nepromišljeno ubio trojicu braće Bitići. Iz svega toga se vidi da to nije mogla uraditi jedna manja grupa zaverenika na svoju ruku.

Brisanje sećanja

Lukić: 744 ljudi je pokopano u Batajnici i najmanje što može da se očekuje je da se to mesto obeleži.
Kostić: Danas je to poligon za vežbu.
Lukić: Policije?
Kostić: Da.
Stjepanović: Ta mesta su poravnata da bi se obrisalo bilo kakvo sećanje na to.

Ovaj dodatak se objavljuje uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj ovog dodatka je isključiva odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stav Evropske unije.