Foto: EPA-EFE/ JASMIN BRUTUS

Kada sam obavljala razgovor i pripreme za ovo svjedočenje, ja sam se odlučila za jedan dan za koji smatram da je bio najteži za mene i moju djecu. Slučajno ili ne, to je bio baš današnji dan, 8. maj 1992. godine, kada je moj muž ubijen i kada su meni arkanovci ušli u stan. I uvijek se predstavljam kao žrtva genocida prvo iz 1992. godine, pa tek onda iz 1995. godine, jer 1995. je bila kraj i tada sam pogubila sve.

Danas je baš 8. maj, baš se potrefilo tako. On se obilježava i u Srebrenici. Sramota me da plačem kada čujem ove majke. Već dvadeset godina gazim ovaj put, ali nisam uspjela da savladam emocije. Ponosna sam na samu sebe.

Na današnji dan, u popodnevnim časovima, doživjela sam porodičnu tragediju. Imala sam tu nesreću da se sretnem oči u oči sa dželatima. Ja i moj muž i naša djeca smo se odlučili da ne bježimo nigdje, nego smo se zatočili u svom stanu. Boravili smo tu to vrijeme misleći da se nama ništa neće dogoditi, dobri smo ljudi, da će to proći za par dana i da ćemo mi tu ostati. Na žalost, greška. Osmog maja 1992. godine, između 15 i 13.30 časova popodne, ne znam tačno koliko je bilo, zvoni na vrata moj komšija, generacija moga sina, godinu ispred možda. Zajedno su igrali loptu svakodnevno na igralištu. Pojavljuje se na vratima u uniformi, naoružan i govori nam da nam arkanovci dolaze na vrata i da moramo svi u MUP. Normalno, zatečeni, ne znam šta sam mu odgovorila, oni već upadaju u stan. Danas, kada se sjećam tog datuma, znam da nisam obraćala pažnju na to kako je reagovao moj muž, nego naša djeca. Te njihove uplašene oči koje su me gledale tražeći pomoć! To mi je ostalo u mojoj blizini. Bez obzira što moja djeca žive negdje daleko od mene, imaju svoje porodice, kada dođe taj dan ja ih vidim u tom uzrastu. Te emocije ne mogu nikako da potisnem. Oni i danas imaju postratni stres.

Kada su mi arkanovci ušli u stan, imali su jako puno saznanja o nama od ljudi sa kojima smo se mi svakodnevno susretali. Istog momenta su počeli postavljati mom mužu pitanja, gdje su mu braća, šta mi tu radimo? Neki njihovi ginu u Srebrenici, a mi tako mirno sjedimo u našem stanu! Tražili su oružje. moj muž je bio prosvjetni radnik. Znaju da je radio u Potočarima, da je predavao matematiku i fiziku. Kažu mu u jednom momentu da idu u školu, da ga vode u razred, pa ako daje malo bolje ocjene teško će preživjeti, a ako daje dvojke i jedinice, onda ima šanse da preživi. Tako, moj muž je bez ijedne riječi stajao mirno, ali ja sam toliko bila zaokupljena vriskom moje djece da uopšte nisam obraćala pažnju ni na njih ni na to kako je reagovao moj muž. Samo su mi djeca bila tu oko mene. Polazeći svi na vrata, moramo u MUP, moja ćerka je skakala oko mene i pitala me: „majko, hoće li nas pobiti?“ Oni to slušaju. Moj sin je tada pohađao drugi razred primenjene umetnosti u Sarajevu. Ja sam ga tada dovela kući. Nisam čula jači krik od ovoga što je tada ispustilo moje dijete. Ja ne znam da li je u njemu tada proradila neka ljudska emocija, ili je to bilo sasvim slučajno. Oni su se meni okrenuli i pogrdnim riječima rekli da ja sjednem sa djecom. Moj muž odlazi i tu je bio kraj.

Možda otprilike dva sata po njegovom izlasku iz stana, ja sam pokušala da se dogovorim s djecom. Ostali smo potpuno sami. Maj mjesec. I dogovorimo se mi da izađemo iz stana. Nekako sam pretpostavila da se neće vratiti po mene i moju djecu. S obzirom da sam stanovala blizu škole, to je bila stara napuštena zgrada, odlučili smo da uđemo u tu staru gimnaziju i sačekamo mrak misleći da će se on vratiti, ne znajući još ništa. Mrak pada kada ja s druge strane škole čujem glas jedne žene koju poznajem, ona ulazi u gimnaziju i govori o tome kako će mi sada reći. Ja sam odmah znala da govori o meni i mom rahmetli mužu. Izletjela sam tamo iz skrovišta ispod stepeništa gdje sam bila s djecom. Ona se uplašila kada me je ugledala. Pitala sam je da li je moj ubijen. Ona je samo stala. Kaže: „Ne znam šta da ti kažem, moram ti reći, ne smijete pustiti glasa, Jakub ti je ubijen, ali ne smijete pustiti glasa. Ako budeš vrištala doći će po tebe i djecu“.

Na žalost, taj Dragan Jovanović, koji mi je doveo arkanovce na vrata, rekao je toj ženi da dođe da mi kaže da mi je muž ubijen. Normalno, ja ne znajući šta, donosim odluku da se popnem na tavan stare gimnazije i tu provedem noć sa svojom djecom. Nisam znala kuda ću. Ne vjerujući da je on ubijen, mislila sam da će doći, da treba da sam tu u blizini, jer ako dođe a nas nema, šta onda. Provodim tu noć na tavanu stare gimnazije, i negdje duboko u noć osjetila sam da je u Srebrenici potpuna tišina. Nema pucanja, auspuha, nema tutnjanja. Nisam znala šta je. Kada je svanulo i kada sam sišla sa djecom sa tavana, čuli smo neke glasove dole u prizemlju daleko, mislili smo da neko plače. Sin mi je, u stvari, prvi skočio sa tavana i sva sreća te se nismo slomili. Kada smo dolje pogledali, vidjeli smo da je to ženka sa štenićima. Oni su bili gladni…

… Ja sam ušla u naš stan, uzela sam samo dvije jakne i moje dvoje djece, nisam išla glavnom ulicom, nego sporednim putićima pored nekih kuća, u onom pravcu za koji sam smatrala da možda imam šansi da preživim. Do benzinske pumpe prebacila sam se lijevo, išla sam šumom sve dok nisam došla do jednog sela, gdje sam prepoznala puno svojih sugrađana, koji su živjeli u blizini… I tada napravim pogrešan korak koji je možda mogao da bude i koban, ali sva sreća nije. Otišla sam iz tog sela, još nije bilo svanulo, u Srebrenicu, ostavila sam svoju djecu. Samo sam zamolila svoju domaćicu da mojoj djeci ne kaže gdje sam. Dođem u grad prazan i pust, nigdje nikog nema. Idem sama ulicom. Dolazim do svog stana, otvoren, mislim tu je. Svaki ćošak pregledam, ali njega nema. Ništa nije rušeno. Siđem pred zgradu, sretnem dvije žene iz komšiluka koje su došle da posjete svoju mamu, ostala im je negdje gore u kući. Zamolim ženu koja mi je dala informaciju da je moj muž ubijen da mi kaže pobliže, da ga mogu naći. Ja sam došla da njega ukopam, da ga sklonim s puta, kao da ja to mogu sama. Ona mi je rekla: „Šehida, nemoj ići pred robnu kuću, on je u podrumu policije. Nemoj ići sama, ja ću ići s tobom, ali nemoj da plačeš, ne znamo koga ima u policiji.“

Ja nisam znala da su i Srbi zbog tog Gorana Zekića pobjegli iz grada… Prilazeći MUP-u naišla sam na gomilu smeća, na sanduke municije, na foliju, alkohol, pića koja su popijena. Bile su velike gomile, tako da sam jedva ušla… Kada sam pokušala da otvorim vrata, nisam mogla, vidjela sam patike mog muža na njegovim nogama… Bio je u plavoj trenerci, oči su mu bile na pola otvorene, kao da je živ. Nije boju promijenio. Prilazim čovjeku. Beton. Teško mi je… Spustili smo ga na deku i izneli iz MUP-a, korak po korak, teško, jedva… Stavili smo ga na tabut. Dvojica, trojica su gore u baštici koju smo imali već iskopali mezar, to smo uradili za sat, sat i po. Oni su mi pomogli da ga spustimo u raku… Izdržim, dođem gore, moja djeca su već bila u panici. Ali sam se ja osjećala lakše, spustila sam ga u mezar. Idem dalje, biće mi lakše.

Ja danas živim u Srebrenici i nimalo se ne plašim da kažem da mi je Dragan Jovanović, koji danas živi u Srebrenici, doveo arkanovce na vrata i da ću ga prozivati dokle god sam živa, da mu ne dam mira….

„Ženski sud: O događaju u Sarajevu i o nastavku procesa“, Žene u crnom, 2017.