Nacrt rezolucije predstavlja još jedan potez institucija Kosova koji po meni ekstremizuju proces pomirenja iako je svakako dobro da postoji inicijativa za sankcionisanje poricanja ratnih, zločina protiv čovečnosti i genocida.
Najveći problem je u tome što su uski politički motivi stavili na prvo mesto poricanje genocida i to samo na Kosovu, iako ne postoji za sada nijedna sudska presuda na osnovu koje bi se moglo tvrditi da je tamo izvršen genocid. Ekstremizacija procesa pomirenja se onda svodi na to su žrtve važne ukoliko su žrtve genocida, kao da su žrtve ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti manje vredne.
S druge strane, u Belgiji je nedavno usvojen zakon koji posebno reguliše negiranje sudski utvrđenih genocida u Ruandi i Srebrenici, što je praksa koju treba slediti. Daleko od toga da se Srbija ogradila od ratnih zločina i zločinačke politike za vreme sukoba na Kosovu, stanje je zapravo sve gore, ali ovakvim potezima vlasti na Kosovu nadovezuju se na nacionalističku politiku Srbije koja 20 godina nakon rata brani narativ o odbrani zemlje tako što promoviše ratne zločince poput Šainovića, Pavkovića i Lazarevića i slavi žrtvovane ljude na Košarama bez pomena o uzrocima i razmerama ubijanja civilnog stanovništva.
Nacrt ove rezolucije, kao i nekadašnju inicijativu predsednika Kosova da tuži Srbiju za genocid vidim kao dimnu zavesu gde bi se na jednom simboličkom nivou pokazalo da je vlastima Kosova stalo do žrtava usled sve dinamičnijeg rada specijalizovanih veća i tužilaštva koji bi trebalo da procesuiraju uglavnom ratne zločine koji su počinili pripadnici OVK, ocenjuje za Danas Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava u odgovoru na pitanje kako ocenjuje nedavno objavljenu vest da je Komisija kosovske skupštine pripremila Nacrt rezolucije kojom će od vlasti u Beogradu zatražiti da priznaju genocid na Kosovu tokom 1998-1999. godine.
* Smatrate li da bi Srbija trebalo da plati ratnu odštetu Kosovu?
– Pre odštete, mnogo je važnije da se urede reparacije porodicama žrtava ratnih zločina na osnovu sudskih procesa. Civilne žrtve nisu prioritet ni vlasti u Srbiji ni na Kosovu, a kako je izneta priča o ratnoj odšteti ona izgleda kao povraćaj ratnog plena koji je namenjen isključivo državi Kosovo, a ne njenim građanima koji su bili meta zločina. Tu i dolazimo do najvećeg problema – da zapravo političke elite koje su vodile rat sa obe strane i danas profitiraju od posledica rata i umesto ulaganja u društvene reformske procese, oni manipulišu ratnim ranama i drže oba društva u statusu quo bez namere da iskreno krenu u raspakivanje ratnog nasleđa. Iz takvog odnosa se i vratila ideja Dobrice Ćosića o razgraničenju naroda kao dominantna paradigma rešenja za odnose srpskog i albanskog naroda, što je poražavajuće. Međutim, ukoliko se o ratnoj odšteti bude pregovaralo mislim da bi najbolje bilo kada bi Srbija investirala u obrazovne programe Kosova i mobilnost mladih Srbije i Kosova. To bi bio zalog za budućnost u miru.
* Da li imate sluha za komentare koji govore da nije trenutak za pokretanje takve inicijative, s obzirom na to da je u toku navodna normalizacija odnosa?
– Odnosi su daleko regresivni i nema tu mesta normalizaciji. Prisustvujemo više procesu normalizacije zaraćenih strana i novih rovova u kojima mesta ima za Vladimira Lazarevića, osuđenog za ratne zločine koji predvodi paradu vojske Srbije za 9. maj, i s druge strane, Selimija, koji će kao osuđeni ratni zločinac vrlo verovatno predstavljati sve građane Kosova u Albaniji. Užasan cinizam i šamar za žrtve rata na Kosovu i antifašističku tradiciju. U tom kontekstu inicijative poput rezolucije ili ratne odštete predstavljaju populističke mere Kosova koje produbljuju sukob iako su načelno motivi za zadovoljenjem pravde potpuno opravdani.
* Vidite li u srpskom društvu političku opciju koja bi mogla da izvede na put priznanja zločina koje su u ime građana Srbije počinile političke partije i rukovodioci?
– Tu su svakako LDP i LSV koje drže vatru godinama, ali im se sada polako ali sigurno priključuju Stranka moderne Srbije, Građanski demokratski forum i Građanski blok. Naravno da je pitanje kako izgraditi podršku za tako nešto, ali jedino udruživanjem i razgovorom o tim temama može se konstituisati nova politika Srbije koja bi bila jasna kontravizija zločinima iz devedesetih. S druge strane, znamo ko je lepio nalepnice „Bulevar Ratka Mladića“ i protestovao zbog hapšenja Radovana Karadžića, ali danas predsednika Srbije vrlo malo kritikuju zbog ratnog nasleđa, već uglavnom zbog sada već utihnulih pregovora sa Kosovom. Stranke građanske provenijencije moraju da izgrade jasan stav i formulišu politike koje će obrazovati društvo o zločinima, ali pre svega o ljudskim gubicima, odnosno žrtvama kako bi politikom mira ovo društvo bilo ekonomski prosperitetnije.
Poturanje klipova u točkove pomirenja
– Vlada Kosova i dalje nema odgovor kako je moguće da savetnik premijera bude Sulejman Selimi, koji bi prema najavama trebalo da bude vraćen na ambasadorsko mesto u Tirani. Umesto da i Srbija i Kosovo ulažu u postojeće institucije pravosuđa i ne promovišu one koji su osuđeni za ratne zločine, obe strane praktično poturaju klipove u točkove istinskom procesu pomirenja koje se mora graditi paralelno unutra društva kao i između dva društva, ističe naš sagovornik. Selimija, nekadašnjeg komandanta OVK, Osnovni sud u Kosovskoj Mitrovici osudio je na šest godina zatvora zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
