Skupštinski rep

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Drugarica Jelena je malo fiju, ali je ipak napravila pozitivan otklon od turbo folk repertoara Ivice Dačića.

2. Gospodine Vlaovicu, sve se kod nas zna i nista nije sakriveno, koliko to zamisljaju da jeste, politikanti svih fela i bretela.
   Sam naslov me je potakao da ispisem, na tastaturi obelezenim belim slovima, komentar, koji ce se preslikati na stranicama „Danas“-a crnim, bas onako kako nam raspolozenja osciliraju, poput sneznih nanosa, da od beline budemo zaslepljeni, a opet u mraku tumaramo, ne bi li nasli zracak svetlosti, koja ce nas (tako razumemo) odvesti ka jos svetlijoj buducnosti – u koju nadu polazemo, verujemo i patimo, a nemamo pojma sta ce nas u njoj sve docekati.

   Sam naslov Vase kolumne me je podsetio na dane detinjstava, provedenog na selu, kada smo kao petogodisnji cobancici trcali za govedima, ovcama i ostalom stocnom menazerijom (mislim na njihove potomke) ne bi li ih drzali na okupu, kako bi nam bilo lakse da ih zadrzimo na jednom mestu, uz pomoc pruta ili kakve toljage, po nekad ih vukuci za repove, te ih usmeravali ka mestu (narocito leti) plandovanja, da bi smo, bezbrizno, igrali cobanske igrice.

   Da mi oproste svi, sto me je naslov podsetio na ovako detinjstvo, pomislivsi kako je moguce da se pojave i skupstinski repovi, kad su tamo sve skolovani, za svoje pozive, odredjenih struka i nauka, politicki poslenici, koji se svom svojom intelektualnom mislju bore da se izbore za bolje sutra?

   Tek mi je, kroz sedu procelavu glavu protrcala misao, da su repovi savremana kazivanja stihovanja kroz polupevusenje uz – za moju malenkost – ne razumljivu muzicku pratnju cvilecih ili gromovnih tonaliteta, ne pojmljivih muzickih izraza.

   Ali, kako kazu – svako vreme nosi svoje breme – pa tako i ova, ma koliko bila nakaradna vremena, imaju nekakve disonantno oblikovane percepcije, koje razumeju mladi narastaji. I tu nema zamerke.

   Kazu da se kod nas pismenost odrava u, sve vecem, negativnom smislu tj. ne pismenosti, sto je i razumljivo u ovoj eri kompjuterizacije.
   Zapravo mi pod ne pismenoscu podrazumevamo sve losije savladjivanje redovnog skolskog gradiva, ali ne obracamo paznju na to da su ljudi srednjih godina, fakultetski obrazovani, a nas u poodmaklim godinama da i ne racunam, sve ne pismeniji, jer nismo vicni savremenim sokocalima, na kojima se zasniva buducnost.

   Primera radi, danasnje generacije, na Zapadu, placaju svoje racune preko telefona i kompjutera, a moji ispisnici to i dalje rade putem cekova, koji su u nestanku, i potpunom zaboravu.

   Sve je to u redu i ne bih imao nista protiv, da nam ta savremena tehnika i tehnologija – plasim se – jednoga dana ne dodje glave.
   Uvek se setim, starostavnih knjiga – kako ih prozvase – indzijela, u kojima stoji zpaisano – a cim je nesto zapisano znaci da moze biti i istinito – da su napredni narodi Maja sami sebe istrebili, samo zato sto su bili dostigli vrhunac tehnologije.
   U tom smislu je i moje malenkosti bojazan.

   Uostalom, ne govore li nam to sve novije i novije vrste bolestina, nestanak pojedinih vrsta biljnog i zivotinjskog sveta, te otopljavanjem ne zamislivih, ledenih povrsina, preteci da ce poplaviti i ovu jednu (sve manju) trecinu kopna, na ovoj planeti, koju – cini mi se – niti znamo, niti umemo, niti hocemo da cuvamo.

   Kako nas narod kaze – pomozi sebi i bog ce ti pomoci, ili ako ne pomognes sebi ni bog ti ne moze pomoci.