Odlazak u Novi Sad

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Mare, Mare…Znamo da prepredeni u bija lepo očisti tragove, ukloni leš i obezbedi sebi čvrst kao stena alibi. I? Ništa. Znate da je to on, u prošlosti je bio loš i zao , ali avaj, ne možemo mu ništa…Tako zaneseni, i mi treba da očekujemo da taj Trbosek prizna da je monster i da” ispuni zahteve”( koji ga direktno teraju na robiju). Lepi, mladi i naivni, uz stare, lenje i glupave Don Kihote.

2. Odavno ne pročitah da nas je neko tako precizno „oslikao“ kao „neki tamo“ Vito u svom komentaru, svakako nadahnut Vidojkovićevim utiskom sa jednog od najvećih protesta od kada uplovismo u pretežno „teledirigovano“ višestranačje pre 35 godina. Tome još da dodam pohlepu i strah do imbecilnosti i slugeranjstva pa ako sve to „očistimo“ za par meseci onda smo sa potomcima na čelu ostvarili neprocenjivu vekovnu pobedu nad samim sobom. Sve ostalo biće hiljadostruko lakše.

3. Mare, sa zadovoljstvom čitam kolumne, sad već mahom izveštaje sa „onih nekad“ protesta i ovih sad. Iako sam nisam takav, vrlo cenim „e sad je definitivno kraj“ optimizam, kog je bilo i pred prošle proteste, i one pre njih, i one pre, i pred poslednje, pretposlednje i bilo koje izbore. Ako na to gledamo kao na utakmicu, dobro ili (namerno ili slučajno) loše odigranu, rezultat je bio katastrofalan svaki put. Od „sutra se budimo u boljoj Srbiji“ dan dva pred izbore do „pa dobro, ne može preko noći“ opravdanja. Šta sam hteo da kažem, cenio bih, a verujem i većina drugih čitalaca, da pročitam i po neku kritiku, analizu šta to u utakmicama nije bilo dobro pa rezultat na semaforu bude poražavajući. Treba li menjati kapitene, ceo tim, da li možda treba i odustati od utakmice dok se ne normalizuju pravila, ili u svaku uletati čim protivnička strana ponudi. Da se ne lažemo, sve je ovo sjajno, i studenti, i energija, i narod koji se mobilisao i „oslobodio straha“ kako se to sad popularno kaže, ali na kraju je važan samo rezultat na semaforu. Plašim se da, što utakmica duže traje, to ovima što nas duže od decenije uništavaju, više ide na ruku da bude u nijihovu korist. Evo, više od tri meseca prošlo od tragedije sa nadstrešnicom (i godine i godine od svih drugih koje su nas zadesile), semafor kaže – nikom ništa (ili ono čuveno – „pa šta“)

4. Bio sam u izbegličkoj koloni 11.juna 1999. u Lužanu,mestu u kom je NATO bombarder pogodio autobus Nišekspresa i ubio 60.putnika,Srba Roma i Albanaca, među njima i dve moje bratanice s bakom, e to je bila gužva. Automobili puni dece i žena. Još po nešto. Na brzinu strpano u kola. Jedni preko drugih. Most srušen. Prolaz kroz reku. Ako ti nešto crkne. Crko si i ti. I ako. Ali šta s decom. Povrh svega toga Vojska u povlačenju. Da nas pregazi tenkovima. Prolazimo kroz Kuršumliju,Blace,Kruševac,zaobilaznim putevima. Da se ne vidi koliki narod beži. Stižemo do Pojata. Rampa. I tako dalje. Tri dana do Beograda. Da li smo jeli,spavali. Koga briga. Živi smo. I ovo je samo deo istinite priče. Bez potrebe da ste uvaženi kolumnista. Molim vas objavite. Radi istine i muke.