Foto: Radenko TopalovićU Beograd smo stigli u petak uveče, a u subotu oko jedan popodne krenuli smo za Novi Sad. Nismo bili jedini. Ostali Beograđani takođe su pošli ka Novom Sadu u isto vreme. Kolone automobila izvlačile su se autoputem iz grada, pa smo u dve trake vozili ka skretanju iza aerodroma za Novi Sad, gde je bio prvi čep, jer nisu svi koji su hteli, mogli da stanu tamo gde su hteli, a onda smo, ponovo u dve trake, nastavili ka gradu gde je nadstrešnica pobila ljude.
Sledeći čep bio je kod naplatne rampe, trubili smo, vitlali zastavama i transparentima, da bi kroz nekih pet minuta prošli. Mobilnim telefonom već se proširio snimak sa naplatne rampe na izlazu za Novi Sad, gde je stajala kilometarska kolona beogradskih motorizovanih demonstranata, koji su osetili potrebu da pođu za beogradskim studentima na blokadu tri mosta.
Ako se tu zaglavimo, stići ćemo u ponoć. Odlučio da nastavim ka severu, tamo se okrenem i u Novi Sad uđem sa druge strane. Stigli smo pred naplatnu rampu, gde su nas sačekale krcate tri trake, u kojima su vozači čekali da dođu do uskog grla, kroz koje će se provući ka poslednjem izlazu za Novi Sad. Tu već nije bilo euforije. Nije bilo trubljenja, niti mahanja zastavama, jer zna se kakvi su beogradski vozači u saobraćajnoj gužvi.
Nije pomogla ni informacija da su rampe podignute, usko grlo je usko grlo. Sebi smo govorili iskuliraj, ako su studenti mogli dva dana da deru tabane i spavaju na stadionu, možemo i mi da se strpimo. Od svog plana nisam odustao. Samo da se provučemo i nastavljam pravo, do Vrbasa ili gde god, pa okrećemo nazad. Ispostavilo se da postoji Sirig pre Vrbasa, na svega 21 kilometar od Novog Sada.
Na izlazu za Sirig stajalo je svega desetak Beograđana koji su se dosetili istog lukavstva, kao i ja. Rampa je bila podignuta, a bila je podignuta i rampa i na izlazu iz Siriga ka Novom Sadu. Znam da su JP Putevi Srbije jedna odvratna banda, pa sam pritisnuo dugme ne bi li se pojavio kartončić, ali đavola. Sišli smo na autoput, a na ulasku u Novi Sad sačekala nas je spuštena rampa. Dajem svoj kartončić sa naplatne kod Pazove, a debeli mi naplaćuje 1260 dinara. Ti me odra, primećujem, a on kaže negde si sišao, skrenuo, otkud ja znam.
Kažem, alo otvorene sve rampe, a on mi uz podlački kez pokazuje telefonski broj na poleđini računa, na koji mogu da se žalim. Poručio sam mu, kolumna se sama piše, mala je ovo cena za zadovoljstvo koje će mi pričiniti da napišem kakvi ste smradovi. Sit se ismeja. Ovo mi je mnogo lakše palo zato što me je na obližnjoj benzinskoj pumpi jedna Sandra, koja tamo radi, častila benzinom. U Novom Sadu tražili smo parking uobičajenih pedeset minuta. Posle tri sata na blokadi krenuli smo natrag. Na naplatnoj rampi iza Inđije, bilo nas je milion. Svi smo trubili i mahali srpskim zastavama.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
