Diplomatske igre

Iako sam svojevremeno i ja bio jedan od tih, nekarijernih, svesrdno podržavam elčijski sindikat. Ali znamo, braćo i sestre, kakvo je ovde kolektivno pamćenje, pa računam: nije zgoreg podsetiti kako je uopšte došlo do toga da se „nekarijerni“ imenuju ambasadorima. Ljudi, moji, pa bio je peti oktobar, dogodila se dramatična promena režima, u izvesnom smislu i političkog sistema.

Ali, ako me pamćenje ne vara, nekarijernost nas tadašnjih veleposlanika trebala je da bude samo most prema profesionalizaciji i karijerizaciji srpske diplomatije. Evo, ovako se to, mislilo (dok se u Srbiji mislilo). Da mi, dakle, nekarijerni, četiri godine surfujemo na talasu tadašnje svetske simpatije prema Srbiji, a da posle toga stvar u svoje ruke preuzmu nekompromitovani, već postojeći, i novoiškolovani profesionalci. Istina, nekim „nekarijernim“ se to posle osladilo. Meni se, da vam pravo kažem, i ono smučilo.

Dakle, fakat je da smo mi, tadašnji ambasadori bili nekarijerni, ali to uopšte ne znači da smo bili ekipa mufljuza i morona, kako se sve češće i sa raznih strana insinuira. Štaviše, rekao bih da smo tada u spoljnopolitičkom smislu stajali mnogo bolje nego danas. Nego, da ne tupim previše. Načelno podržavam Dipl. Sindikat, ali postavljam jedno retoričko pitanje: koliki će nam i kakvi biti dometi profesionalne diplomatije kada su svi konci, svi viskovi i sve mistrije u rukama apsolutnih političkih amatera. Istina, doživotno profesionalizovanih. I neka mi već jednom neko objasni: kako je moguće imati dobru spoljnu, a nemati nikakvu unutrašnju politiku.

Ono jeste, u Srbiji jedna pitoreskna ekipa sasvim lagodno živi na politizaciji Novaka Đokovića, na ljutoj borbi protiv izmišljenih terorističkih napada, na svakodnevnom bulažnjenju i lupetanju i na promovisanju bulažnjenja i lupetanja, ali od toga se, dame i gospodo, spoljnopolitička pita jednostavno ne da napraviti.

Ima tu, da prostite, još jedna stvar. Države ovoga sveta se o stanju stvari u našem Đulistanu (Ljubo, majstore) obaveštavaju preko svojih ambasada u Beogradu, a jok preko naših ambasadora akreditovanih u njima, prestonicama država ovog sveta. Tu se krug zatvara. Naši političari od naših ambasadora očekuju da belosvetske ale i vrane ubede u stvari u koje ni sami ne veruju. Ambasadori im to, iz svojih razloga, obećavaju. Iako dobro znaju da od tog posla nema ništa.