E, da je bilo

Bilo je, naime, „više nego“ predvidivo da će boravak parlamentarne (beše li) delegacije Republike Hrvatske biti prilika koja se ne propušta da serdar napravi još jedan performans paljenja/cepanja/gaženja (nepotrebno precrtati) hrvatske zastave i jebanja majke ustaške, pa mi otuda dibidus neuverljivo zvuče zvanične vađevine da je naš državni vrh stravično osupnut Šešeljevim vandalizmom, a još neuverljivije mi je zvučalo šturo saopštenje nadležne službe da skupštinsko obezbeđenje nije „moglo“ da Šešelju i šačici njegovih pobočnika „otme“ hrvatsku zastavu.

Pa čekajte! Kakvo je to obezbeđenje koje nije u stanju da savlada jednog debelog i sipljivog čilagera i dvoje-troje borilačkim veštinama nevičnih prigradskih siledžija. Šta bi tek bilo – daleko bilo – da je u Skupštinu nahrupila grupa dobro naoružanih i uvežbanih „šiptarskih terorista“. Zaludnim pitanjima i neuverljivim odgovorima nema kraja, pa zato prelazim na stvar, to jest na (psihoa)analizu slučaja Šešelj, iz pomalo neuobičajenog ugla.

Nesklon manihejskom gledanju na stvari, godinama sam s vremena na vreme – a najčešće kad bi serdar napravio neko sranje – razmišljao šta bi bilo da se Šešelj krajem osamdesetih umesto za vojvodovanje, nacionalizam i liniju Ogulin, Karlonag, Virovitica, opredelio za politiku demokratske provenijencije i Evropsku uniju? Šešeljevih kapaciteta što se tiče, nije to, uopšte, bilo nemoguća misija. Za razliku od „više nego“ ubedljive većine njegovih bivših i sadašnjih sledbenika i partajgenosa, Šešelj je posednik britke inteligencije, udružene sa ogromnom energijom i snažnom voljom, što je kod Srba krajnja retkost.

Da je, dakle, bilo kako se ovoj babi snilo, bilo bi to mnogo bolje i za Šešelja i za Srbiju i za okolni svet. Ne bi se ni u tom slučaju Srbija baš vinula do švedskog standarda (svih boja), ali Serdar bi – smeo bih se u to opkladiti – našao načina da Srblje efikasno privede k poznaniju prava, kao što je (zacelo i efikasnije) nalazio načine da ih navodi na bezakonja i rasulo.

A zašto se to, ako je već Serdar imao kapacitet, nije dogodilo? Zato što je Šešelj odabrao put kojim se lakše ide, a ima li lakšeg puta od slobodnog pada, narodski rečeno – sunovrata? Objektivnog informisanja javnosti radi treba reći da Šešelj nije trasirao taj put – davnih je on dana projektovan – on je samo uočio i (privremeno) unovčio naslednu sklonost Srba ka trijumfalnom propadanju, dostojanstvenom prosjačenju, samoprecenjivanju i samosažaljenju i potom ih poveo tamo gde su radosno i većinski i hteli da idu. U ovde i sada. Bujrum!