Obnova i izgradnja

Nekada je to bila najmoćnija – u početku i najorganizovanija – opoziciona stranka koja je godinama bila na prvoj borbenoj liniji u ratu niskog intenziteta vođenog protiv Miloševićevog režima. Danas, dvadeset godina posle, SPO namakne najviše desetinu glasova koje je Vuk kao od šale dobijao na ondašnjim izborima. Ima nekog đavola u Draškovićevoj tvrdnji da su se i ala i vrana odavno ujedinile u nameri da unište SPO. Stožer tog ujedinjenog fronta je, Vuku saglasno, Udba iliti u novogovoru BIA. Što je samo polovično tačno. Udba je kao Bog. Ne gleda ko je ko. Smanjuje i povećava sve stranke onako kako joj to u datom momentu odgovara.

Ali ne može se sve svaliti na Udbina leđa. Na marginalizaciji Srpskog pokreta otpora zdušno su radili i visoki SPOovi funkcioneri. Ne, međutim, iz ideoloških i frakcionaških, već iz „državnih“ razloga. Čim bi, recimo, neki SPO delija zaseo u bilo koju državnu fotelju, otuda mu se – što je u Srba tradicija – dupe nije pomeralo. Ima i tu neke logike. U krajnje nestabilnoj, neurotičnoj, pa i nepostojećoj politici kakva je srpska, fotelje su jedine oaze stabilnosti i kakvog takvog prosperiteta. Vuk je – nekad s razlogom, nekad ne – voleo da pravi oštre zaokrete u politici u čemu ga je članstvo (uz malo gunđanja) podržavalo, ali ne i takozvani rukovodioci unapređeni u državne činovnike. Državni razlog bi tu obavezno pretegao nad partijskim. I to bi bilo sasvim u redu da se iza „državnog razloga“ nije krio lični, čak sitniposednički.

Ta principijelnost do prve povoljne prilike u neku je ruku paradigma srpske politike i istovremeno osnovni uzrok kilavosti i nefunkcionalnosti srpske države. Koliko je samo lidera izašlo iz Vukovog šinjela! Koliko se samo SPO-ovih kadrova našlo u dijaspori, u drugim, probitačnijim strankama! U sredini opsednutoj kvantitetom to može izgledati kao politička tragedija, ali ja to posmatram drugačije, gotovo marksistički: nekadašnji kvantitet je prerastao u kvalitet.

Da je povlađivao ukusu partijske većine, Vuk bi ostao zauvek zarobljen u matrici etničke metafizike, a opet bi – u periodima kada je daleko od vlasti – gubio srebroljubive i vlastoljubive kadrove. Od kojih je poslednji primer popečitelj vera i dijaspore Srećković koji bajagi neće protiv „državne politike“ i koji optužuje Vuka da je izdao ideologiju stranke. Kako izdao? Pa u imenu stranke stoji „obnova“. A šta je drugo Preokret – trn u popečiteljevom oku – nego pokret za temeljnu obnovu? Koja nimalo ne odgovara dupetima smrt lepkom zalepljenim za fotelje.