UNS je srce Srbije

Ova žurnalistička iluzionistkinja kojoj kao od šale polazi za rukom da svakom režimu izgleda prihvatljivo, a da se svakom sledećem predstavi kao ljuti protivnik prethodnog, baš rešila da odbrani zgradu novinarskog udruženja „podignutu 1935“. Šta je tom podizanju pripomogla Smajlovićka, a šta njeni unsovci, ostaće nejasno, iako je tačno da ja nisam upućen ni u pravo ni u vlasničke odnose. Nisam ni lično zainteresovan za sudbinu pustoline u Resavskoj. Počasni član je isto što i počasni doktor. Počasni doktori ne drže predavanja po fakultetima, a počasni članovi ne pohode staleška udruženja.

Ako već Smajlovićka i smajlovići nisu uložili ni kintu u rečenu zgradu, kao što, doduše, nisu ni Jelka ni Vukašin, nego je zgrada, da tako kažemo, svima njima pala sa neba (protiv čega, takođe, nemam ništa protiv), na čemu gospoja temelji sveto Unsovo pravo na isključivi posed. Ni na čemu, ako kao argument odbacimo opetovanu Smajlovićkinu sve ljigaviju floskulu da se prćija kida iz njenog srca po istom principu kojim se „komada Kosovo“.

To me je podsetilo na događaj od pre nekoliko godina kada su navatali i pritisli neku Veljinu lopužu, a lopuža spremno odgovorila: „Reći ću vam to kad Kosovo ponovo bude srpsko“. Kad smo već kod Kosova, skloniji sam da pomislim da njegovo komadanje mnogo više duguje nekontrolisanom množenju individua spremnih da privatizuju tuđu imovinu i da se u njoj osećaju kao kod kuće. Nije to, naravno, počelo sa Smajlovićkom i smajlovićima. Počelo je 1944. I ne prestaje ni dan danas.

Ono jeste, da su počem na vlasti dr Čitluk Sahibija i onaj njegov spečeni ministar takozvane pravde, nema sumnje da bi sudstvo bilo nepristrasnije u Smajlovićkinu korist i gospoja bi mogla da se nesmetano širi po zgradi u Resavskoj. Nemam neko naročito mišljenje ni o Gospodarevom sudstvu, ali sam ubeđen da je ovom prilikom presudilo pravo. S čime se Smajlovćka ne miri. Ali će se vremenom pomiriti. Opet kažem, unutrašnje su to novindžijske stvari, ali nekako mi deluje perfidno porediti neistomisleće kolege sa Tačijem i inim kreatorima kosovskog otcepljenja. Štaviše, poistovetiti Kosovsku tragediju sa imovinsko-pravnim sporom oko par stotina kvadratnih metara kancelarijskog prostora, deluje mi isuviše ćiftinski, isuviše sitničavo, isuviše izglobljeno, čak i iz jednog ovako infamnog vremena.