Usporavanje

Zašto je to tako, postavio sam sebi pitanje i evo odgovora do kojih sam došao u zimskoj dokolici. Odgovor prvi: mediji su najveći krivac. Pre nego što su postali sveprisutni, lakše smo se nosili sa lokalnim kijametima. Privilegiju da budu prikazani na televiziji, nekada su imali samo prestonički smetovi, a budući da je SFRJot bila sklona ružičastom posmatranju stvari, te reportaže su akcenat stavljale na idilične strane zime. Znate ono: deca se grudvaju i sankaju, odrasli piju vruću rakiju i u veselju čiste trotoare. Istu privilegiju je povremeno imala i JNA kada bi inženjerijske jedinice čistile neki regionalni put. I tako, mic po mic, dok si dlanom o dlan – prođe zima.

Sada se sve izokrenulo. Kijamet se direktno prenosi dvadeset i četiri časa dnevno. Ne možeš više ući u topli dom i do sutra zaboraviti na ledene dane. Uključiš televizor i eto ti svih belaja u kući. Ako imaš sreće, možeš čak ugledati i samog sebe, uhvaćenog okom kamere u trenutku kada se strmopižđuješ na nekoj poledici ili se – ako si još bolje sreće – možeš i proslaviti ako te neki reporter/ka presretne na ulici i poturi ti mikrofon da gradu i svetu saopštiš svoja smatranja o „situaciji“.

Nije to sve. Kao da nam je malo naših muka, televizije prenose i belosvetske zavejanosti; celokupan „hladni talas sa Antarktika“ ulazi nam u kuću i prirodna katastrofa u psihološkom smislu dobija na intenzitetu. A da bi olakšali muke pučanstva koje je polomilo noge i ruke, prikazuju se snimci masovnog rukonogoloma na ulicama Splita. Mediteran je to, zime su tradicionalno blage, ljudi su tamo nevični kretanju po klizavici, padaju kao snoplje.

A da se ne bismo previše opustili i pogordili se zbog toga što lomimo mnogo manje nogu od Hrvata, malo, malo, pa nam zaprete isključenjima struje i onda u kafanama više nema nijedne druge teme. Oće biti, neće biti, šta ako bude, šta ako ne bude. Sve u svemu – depresija i bedak. E, to već nema veze sa prirodnim fenomenima. Mnogo smo se, brate, ubrzali, zaboravili smo šta to znači sedeti kod kuće, ka tice smo – čas ovde, čas onde – a putna i ulična neprohodnost nas odsekoše od kretanja i sveta. Evo, zar i sam nisam onomad u poslednji trenutak zbrisao pred nepogodom. A sad mi se opet negde ide. Možda nije loše ni da malo usporimo.