„100 godina DŽojsovog Uliksa“ sa Zoranom Paunovićem

– Kada je objavljen roman „Uliks“ DŽejmsa DŽojsa, pre tačno sto godina, već u tom trenutku mnogima je bilo jasno da je reč o romanu koji će umnogome promeniti svetsku književnost. Bio je to roman koji je predstavljao krunu modernističke književnosti do tog trenutka. Šta je on tačno značio u trenutku kad je objavljen, mogli bismo ukratko svesti na ocenu koju su kritičari izrekli već u vreme objavljivanja romana: da je DŽojs zapravo ovim delom stvorio novi mit za novo vreme – kazao je Zoran Paunović.

Profesor pojašnjava da to je to novo vreme, „vreme u kojem više nema mesta za heroje, uzvišene podvige i veličanstvene junake. Novo vreme koje je potonulo u banalnost i za koje DŽojs smatra da, bez obzira na to što je neizlečivo banalno, nije vreme u kojem ne vredi živeti ljudski život“.

– Ako je život već postao nizak i obesmišljen, onda u toj niskosti i tom besmislu treba pronaći smisao i učiniti svaki trenutak života dostojnim življenja. DŽojs je pokazao kako se grade novi mitovi tako što je, najpre, razgradio Homerovu „Odiseju“, pretvorivši Leopolda Bluma, svog glavnog junaka, u neku vrstu anti-Odiseja po mnogo čemu i pokazao da, iako je prošlo vreme uzvišenosti, i u ovom vremenu potpuno drugačijem, svedenom na, do tada u književnosti retko prisutne likove i događaje, možemo pronaći uzvišenost – zapazio je Paunović.

Vladislav Bajac, književnik i izdavač, povodom rada ovog profesora ističe da se „u svojim esejima o engleskoj, američkoj i srpskoj književnosti dvadesetog veka Zoran Paunović (s)nalazi kao da je kod kuće“.

– To i jeste njegov prostrani dom. Jer Prozor u dvorište znači i – pogled unutra. A sa tog mesta pogled na svet je pogled – iznutra – ukazao je Bajac povodom Paunovićevog dela „Prozor u dvorište“.

Prema njegovim rečima, Paunović analizira anglosaksonsku poeziju, prozu i dramu jednovremeno hirurški precizno i stvaralački slobodno sučeljavajući je (in)direktno sa ovdašnjom kroz stručni, ali lični duhovni prostor.

– NJegovo razmatranje pojedinih dela, autora, pokreta i književnih pravaca ne podrazumeva samo uočavanje njihovih uzroka i posledica, već pokriva globalni kontekst skoro proročkim uvezivanjem čitavih vremenskih razdoblja i različitih vekova. Paunovića krasi sintetičko mišljenje, izuzetna sposobnost za pronalaženje paralela u različitim književnim epohama suptilnim sistemom interpretacije od kog stvara novo originalno delo – sopstveno. On je autoritet koji to nekako ne želi da bude; stručnjak naučnog i umetničkog poštenja i skromnosti; mudri tumač i vrcavi i duhoviti teoretičar; hrabri analitičar koji se ironično odnosi i prema sopstvenom mišljenju. On sme, kao retko ko, da se uhvati ukoštac sa opšteprihvaćenim stavom o nekoj „lošoj“ knjizi i da dokaže kako je namerno takva, a onda možda ili sigurno i – dobra – primetio je Bajac.

On je dodao da je, iznad svega, Paunović izvanredan stilista.

– NJegova odnegovana rečenica ponekad deluje kao da se priviđa, kao da vam je rekla više no što ste razumeli i poželeli. Eseji Zorana Paunovića zapravo su, sami po sebi, i nauka i umetnost – zaključio je Bajac.

Lična karta

Zoran Paunović, rođen 1962. godine u Boru, diplomirao 1985. godine na Katedri za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, magistrirao 1989, na istoj katedri, doktorirao 1995. u Novom Sadu. U zvanju redovnog profesora predaje englesku književnost 19. i 20. veka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filološkom fakultetu u Beogradu. Autor je dve knjige eseja (Gutači blede vatre, Prosveta, 1997; Istorija, fikcija, mit, Geopoetika, 2006; Prozor u dvorište, Geopoetika, 2017) i više od stotinu stručnih i naučnih radova iz oblasti angloameričke književnosti. U svom naučnom radu okrenut je prevashodno savremenoj engleskoj i američkoj književnosti. Bavi se i književnim prevođenjem: pored ostalih, prevodio je i romane DŽejmsa DŽojsa, DŽozefa Konrada, Vladimira Nabokova, DŽulijana Barnsa i Dona DeLila.