Foto: Laetitia Vancon

Predstava „(Sa)slušanje“ iranskog autora i sve veće evropske pozorišne zvezde Amira Reza Kuhestanija, tiče se odnosa iranskog društva prema ženama, ali i pitanja šta je istina i može li ona ikada biti potpuno otkrivena. Suprotno svim očekivanjima, saslušanje ne sprovode neki bradati fundamentalisti, nego studentkinja kojoj je poveren ključ spavaonice samo zato što je nešto starija od ostalih. Ona ne ispituje druge studentkinje iz ekstremnih religioznih ili političkih ubeđenja, već zbog toga što je uspela da sačuva svoju reputaciju i ne želi da ima bilo kakve probleme. Zaplet nastaje kad jednu od njih optuži da se iz njene sobe čuo muški glas. Kafkijanska priča o teškoćama rekonstruisanja istine iz poluistne, priča, ogovaranja, prisluškivanja dobro je poznata i svima izvan granica Irana.

Možete li da opišete kako izgleda pozorišni život u Iranu?

– Jedinstvenost pozorišta leži u njegovoj živosti, dok je specifičnost tog medija u njegovog realnosti. Budući da ljudi u Iranu ne veruju medijima, stvarnost pozorišta je alternativa virtuelnom svetu medija. Razlog zašto ljudi u Iranu, većinom u Teheranu, rado idu u pozorište jeste zato što tu mogu da iskuse nešto što se zaista pred njima odvija, zbog čega smatraju da pozorište zaslužuje njihovo poverenje. Zaista verujem da je razlog zašto u Teheranu postoje nezavisne pozorišne produkcije, jeste publika i njihova podrška pozorištu. Njihova potreba za tim živim i vernim iskustvo, u poređenju sa tim izolovanim odnosom prema medijima.

Kako vi i vaše kolege, slobodni umetnici, radite u takvim okolnostima? Da li morate da koristite jezike simbola i metafora da biste da li neki analitički pogled na moderno društvo?

– Mislim da je slobodan umetnika pogrešan izraz. Ne možete biti slobodni od pravila ili zakona. Ako želite da vaš rad ima publiku, morate da prihvatite neka ograničenja, koja ugrožavaju vašu slobodu. Drama koja se nađe na sceni nije ona o kojoj sam razmišljao, već ona koja će biti dobro prihvaćena. Zbog toga, kao umetnik koji radi i u Iranu i u Evropi, verujem da ograničenja zaista nisu bitna. Na primer, kad radite u slobodnom društvu kao što je Nemačka, isto tako osećate pritisak pozorišta, publike, zakona… Pitanje ograničenja nije ni u čemu drugačije. Možda čak u Iranu osećam manji pritisak. Moram da prihvatim neka pravila i neka od njih da primenim u svojim predstavama, kao u „(Sa)slušanju“. Ali činjenica je da ta pravila nikada neće ograničiti moja politički i pobunjenički izraz.

Šta utiče na priče i forme vaših komada?

– Jedina stvar koja utiče na formu i sadržaj mojih predstava je sam sadržaj, ono što mi je važno da bude rečeno. Ta veoma duga rečenica koja daje naraciju čitavoj predstavi. Na primer, u „(Sa)slušanju“ to je – da li verujete da zaista verujete u svoja verovanja? To se odnosi na virtuelni svet, ne samo na medije, ali i na svet u nečijem umu sa svim predrasudama, zbog čega neko veruje da su tuđe misli njegova verovanja. Kao dramski pisac stvarate vaše likove, gradite strukturu i pišete dramu zasnovanu na toj dugoj rečenici.

Vaša predstava „(Sa) slušanje“ govori kako funkcioniše sistem, ne samo u Iranu nego u svim totalitarnim društvima (skrivenim i javnim). Na koji način zapravo svi mi postajemo deo državnog metoda kontrolisanja prepuštajući se strahu i zaplašivanju?

– Totalitarizam može imati dva aspekta. Prvi je individualni, u kome jedan vođa nameće svoje razmišljanje narodu primenjujući silu ili pravila. Ovaj vid nam je svima jako razumljiv. Drugi je onaj u koji ne verujete i koga niste ni svesni. Na primer, mislite da ste glasali za određenu političku stranku slobodno jer svi znamo da je glasanje, kao deo demokratskog sveta, najveće dostignuće ljudskog postojanja. Ali danas, znamo šta je kampanja Donalda Trampa učinila. Oni su stvorili verovanja, zasnovana na netačnim vestima uz pomoć medija. Ubedili su ljude da su ta verovanja njihova stvarna razmišljanja i ciljevi. Ali to nisu bila verovanja tog naroda, već misli koje su im bile ubačene kao deo plana. Tako da u „(Sa)slušanju“, kad je reč o iranskom društvu, totalitarizam se otkriva u načinu na koji se ljudi zbunjuju u svom shvatanju sveta. Pitanje je da li su zaista čuli ono što misle da su čuli? Da li su pogrešno čuli ili su čuli samo neki deo? Možda se to „slušanje“ nije ni dogodilo, i to celo iskustvo je bila potpuna iluzija.

To je i pitanje mogućnosti dolaska do potpune istine i iskustva stvarnosti, što je česta tema u vašim predstavama?

– Ne verujem da postoji potpuna istina. Naše iskustvo ili nije istino ili je poluistinito. To je oduvek bio važan element mojih drama – kako se odnositi prema istini i stvarnosti. U svetu u kome živimo problem je što je sve medijatizovano. Svaka stvar na ovom svetu prolazi kroz virtuelni svet koji je preoblikuje. U predstavi „(Sa)slušanje“ koristimo žive i snimljene snimke kako bi iskusili više nego što bi trebalo. Idemo dalje od samog slušanja i gledamo stvari da bi proverili da li možemo da verujemo sopstvenim očima. Tako da publika shvata da smo izazvali stvarnost kako bi je oni iskusili u odnosu na pitanje istine. Onu koju vide i onu koju čuju. Za mene pozorište predstavlja posebnu vrstu zabave jer postoji prekid između stvarnog i virtuelnog sveta. Pozorište je jedini medij koji ima potencijal da ih spoji. To me je inspirisalo da stvorim „(Sa)slušanje“.

Predstava se tiče i pozicije žena u iranskom društvu, a i vaše druge podele često čine samo žene. Da li se nešto promenilo u Iranu vezano za ovo pitanje poslednjih godina?

– Što se tiče položaja žena u Iranu, moram reći, imajući u vidu njihovu političku i društvenu situaciju i ograničenja sa kojima se susreću, da su sada svesne svojih ciljeva. Znaju kako i zašto se bore. Njihov razvoj je neverovatan. Broj žena koje završavaju fakultete, glumica, rediteljki, književnica… Što se tiče moje predstave „(Sa)slušanje“ i drugih drama, često govorim o ženama jer se one bolje uklapaju u moj svet. Zato moje ansamble uglavnom čine glumice. One mogu odlično da igraju likove koje ja pišem. Ali ne samo to, moje priče prikazuju svet, koji ja najbolje poznajem.