Foto: Jelena Janković

Predstava Slovenskog narodnog gledališča nastaje na osnovu nekoliko knjiga Starog zaveta, a predstava Narodnog pozorišta u Beogradu na temelju nekoliko pesama iz srpske narodne epike Kosovskog ciklusa.

Reditelj ide za tim da izabrane reči Starog zaveta te Kosovskog zaveta i herojskog gubitka, glumci na sceni, ponaosob ili horski, izgovore u onom prvotnom, načelnom njihovom misaonom treptaju i emotivnom zanosu, opomeni i snazi.

„Biblija, prvi pokušaj“ gradi se na, ukoliko izuzmemo Petoknjižje, najčešće citiranim, dakle, u svetovnoj kulturi hrišćanske civilizacije najuticajnijim, starozavetnim knjigama. To su „Pjesma nad pjesmama“, „Knjiga o Jovu“, „Psalmi Davidovi“, „Knjiga proroka Jezekilja“ i „Knjiga propovjednikova“, emocionalno, misaono i poetski, veoma različiti rukopisi i predanja, u kojima se Bog, Bog starog zaveta i kova, Bog Otac, objavljuje raznoliko, u različitim energetskim agregatima svoje omnipotentnosti: kao tvorac raja i kao osvetnik, kao zadovoljni protomajstor Čoveka, kojem je podario čudesan erotski život, kao vrstu ugrađenog sna u javu, i kojem je podario sumnju, kao grozomorni grom jave koji iznenadno udara u san, kako bi mu učvrstio veru, i kojem, sa vojskama svojih nemilosrdno pravednih anđela, preti silom uništenja, ukoliko ne odustane od grehova, kojima je niko drugi do On! na visini, pribavio privlačnost, kako bi čovek upravo mogao da kali i iskaže snagu svoje volje.

Počevši umilno, štaviše, stidljivo, s „Pjesmom nad pjesmama“, kao đačić na prvim časovima katihizisa, idući ka kraju, ka božjem grozomornom Glasu iz usta Jezekilja, proroka, Lorenci podiže temperaturu predstavi do usijanja pretnje apokaliptičnih razmera, bogovski zastrašujuće, kako to već ume da izvede jedan od najobdarenijih i svakako najsmeliji jugoslovenski glumac, Marko Mandić, te, zatim, ovaj kamerni spektakl okončava u premudrosti Eklezijasta, i njegovom refrenu da sve je taština i ništa do taštine, u šta se, kao taština nad taštinama, mora ubrojati i ona prva, nad svim njima, pranačelna, taština Boga Svedržitelja.

Uspeo je Lorenci da u ovoj predstavi predstavi suštinu polifonije Božjeg glasa, suštinu polifonije evropske kulture, i s time da ukaže na devijacije tumačenja i programskih manifesta ukoliko se ovo višeglasje ne uzme u obzir kao takvo, ukoliko se, naime, srlja u monodiju samo jedne od Božjih polifonijskih linija njegove fuge.

Mi, dakle, ne možemo ne grešeći reći da je Bog svesilnik, okrutni osvetnik, jer time zaboravljamo da je On (i) onaj koji daje sve što ima da da, ali tek kad oseti čistu, bezinteresnu ljubav čoveka prema drugom čoveku. A to da je Bog samo Ljubav, to će doći kasnije, kao uteha poniženima i uvređenima, ali neće doneti sreću narodima i ličnosti.

„Carstvo nebesko“, sintagma je u srpskoj kulturi neraskidivo povezana sa Kosovom i njegovim gubitkom, u Srednjem veku, ali i na početku XXI stoleća. Ta sintagma, ta formula ‘carstvo nebesko’, junačna je, religiozno konotirana, hrišćanska uteha za taj svetovni gubitak. Jer, samo paganin plače za gubitkom koji nije deo duše.

Srpska epska poezija je, skoro u celini, ingeniozna, ali ono što je na kraju XX stoleća s njom (i protiv nje) učinjeno, iz razloga potpuno suprotnih razlogu njenog nastanka i prenošenja s kolena na koleno, i to učinjeno od ljudi bezdarnih i kukavičkih, potpuno, dakle, različitih od onih junaka-pjesnika i pjevača koji su je stvarali i predavali, jeste istorija beščašća.

Lorencija se ta, još živuća istorija prepotentnog kukavičluka i uzvišene gnusnosti, nije ticala, i stoga je njegova predstava, pre svega u svom drugom delu, ostavši bez poetičko-etičkog konteksta, bez diskursa, s kojim se ipak čedno pogledava, pala, iz one, u prvom delu istinski uzvišene, i duhovite i potresno proosećane reči, u patetiku i kič. Kontekst prvog dela predstave bio je jasan. Osim izgovaranja stihova epskih pesama, glumci su govorili i o svom otkriću nacionalne epike kroz svakodnevni život, time pokazujući koliko je ta epika i sama živa.

Do ove predstave, nisam nikada video da jedan reditelj u drugom delu potpuno poništi ono što je prekrasno izgradio u prvom. U tom smislu i glumački izrazi se drastično menja.
Na primer, Olga Odanović, koju smo u prvom delu ove Lorencijeve predstave (koji se izvodi na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta) gledali u životnoj njenoj ulozi – kao jednu od najvećih glumica koje je naše glumište ikada dalo, a koja, sasvim tragično, iako puno nastupa, nema često priliku da pokaže ovaj svoj neverovatni dar – dakle, da je gledamo najpre kao glumicu koja bez i truna patetike uspeva da, samo što nas je zasmejala do suza, u sledećem času do suza trone, u drugom delu predstave (koji se odigrava u Bitef teatru), videli smo je kako plače, ali nas to nimalo nije dirnulo, jer je predstava pala u sentimentalnost kao u ponor, izbegavši da se suoči s krucijalnim problemom savremene zloupotrebe te slavne i genijalne naše epske poezije, s temom koju je načas nagovestila, takođe sjajna glumica, Hana Selimović, u famoznom prvom delu predstave, ali je na tom nagoveštaju sve i ostalo dok nije počelo naglo da se survava kad smo promenili mesto gledališta.

Lorenci je javno rekao da nije hteo da se bavi ovim problemom manipulacije epskom poezijom i pojmom carstva nebeskog – koji jeste, recimo to, središnji pojam nacionalnog etosa, a postao je pojam etničkog čišćenja, koje se, kako to inače biva, pogubno završilo i za Srbe.
Rekao je, reditelj, da on kao Slovenac, smatra da nije njegova stvar da se u Srbiji, među Srbima i sa Srbima, bavi problemom koji se tiče nacionalne istorije (ali i poetike). Na to samo imamo da kažemo da je zadatak reditelja da publiku, gde god svoju predstavu radi, suočava s ključnim problemima njenog društva, dakako, kroz pozorišnu igru.