Gorica Mojović: Postaviti Cvejinu bistu u Jugoslovensko dramsko pozorište 1foto FoNet/JDP Nebojša Babić

– Ne postoji način da shvatim da nema više Cveje. Ne postoje reči kojima bih to opisala. Reči su male, sitne, beznačajne, skučene pred tom širokom, raskošnom, neponovljivom dušom dobrog, vedrog, osetljivog, zanimljivog, skromnog, vrednog, živahnog, temperamentnog čoveka, kaže za danas Gorica Mojović, nekada prva žena kulture ovoga grada.

Ne verujem da postoji osoba koja je bila sa njim u kontaktu a da se posle toga nije osećala poletno, zadovoljno, čak i kad je Cveja bio malo ljutit.

Nikoga to nije pogađalo, svi su znali, kod njega je ljutnja prolazna, dobrota, emocija, pažnja, trajna.

Poznavali smo se decenijama, bili prijatelji.

Nekako kao da smo se orodili dok smo zajedno učestvovali u izgradnji nove zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Dve godine stresa, radosti, svađa, nebrojenih peripetija.

I tako iz dana u dan.

Cveja se ponekad žestoko nervirao, skakao po kancelariji, vikao.

Svi ostali su uglavnom ćutali i puštali ga da se istutnji, proći će ga i biće onako kako arhitekte kažu.

Svi su znali da on iskreno voli i arhitekte, i izvođače radova i dobavljače i našeg velemajstora, šefa nadzora, Nastasa Andrića.

I prođe ga!

Takav je to bio čovek.

Ima stav, ali poštuje struku.

Prolazeći svaki dan silne Scile i Haridbe, nas dvoje nismo imali drugu temu osim izgradnje.

Oboje smo u to vreme bili debeljuškasti, sedi i ja sam mu jednog dana rekla: “Vidi, nas dvoje nekako kao brat i sestra: mali, beli i debeli.“

Od tada sam ga uvek zvala „brate“.

I njegova predivna Vesna je to prihvatila, kad bismo se nas dve čule, govorila je „Onaj tvoj brat“.

On jeste moj voljeni brat.

Izgradnja Jugoslovenskog dramskog pozorišta nas je povezala i sa ubistvom Zorana Đinđića.

U petak 9. marta 2003. pukla je velika vodovodna cev u Ulici kralja Milana.

Baš se potrefilo da šefu obezbeđenja JDP nije radila motorola, pa je voda od 5 ujutru do 8 tekla, našla put i ušla u JDP.

Potopila podrum, mašinske instalacije i kompletan donji postroj scene, na koji smo svi bili ponosni jer je sve izgledalo kao vasionski brod.

A onda je sve plivalo u mulju.

Naš šef nadzora je rekao da ćemo u ponedeljak znati da li će sve u podrumu morati da se ruši.

U ponedeljak, u 12, smo se našli Cveja, naš šef nadzora i ja.

Mora sve ispočetka.

Pravimo planove, Acika priča telefonom sa Ivanom Lalićem, koji dolazi na sednicu Saveta za borbu protiv korupcije i kaže joj da su se čuli pucnji isped Vlade.

Zovem sekretaricu Zorana Đinđića, odmerenu, smirenu Biljanu Stankov.

Kaže: “Desilo se ono najgore.“

Kao nenormalni ubrzavamo sve radove na JDP.

Kao da smo dužni Đinđiću.

Kao da se borimo protiv zla.

Otvaramo vrata pozorišta 23. maja 2003.

Cveja ozaren.

Takvog ću ga pamtiti!

I imam jednu molbu.

Cvejina duša zauvek je zarobljena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Arhitekte JDP su ispred pozorišta napravili nekoliko skluptura.

Cveja je ponekad govorio: „Tu bih voleo da budem sahranjen.“

Znam da to nije moguće.

Molim sadašnju upravu JDP da na jednom od tih podesta postavi njegovu bistu ili bar oslika njegov lik.

Cveja ima divnu porodicu, ima prijatelje, obožavaoce, ali Cvejina večna kuća je Jugoslovensko dramsko pozorište.

Zbogom, nikad prežaljeni, brate moj!“, poručila je Branku Cvejiću Gorica Mojović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.