Gregor Božič, slovenački reditelj povodom premijere filma „Obična kruška“na Beldocsu : Čak i u najbeznadežnijim uslovima, uvek postoje ljudi koji razmišljaju drugačije

Ovaj filmski stvaralac, aktivan i kao direktor fotografije na nagrađivanim filmovima „Čovjek koji nije mogao šutjeti” i “Fiume o morte!” (koji će takođe biti prikazan na Beldocsu), neguje specifičan autorski izraz. Inspirisan voćnim vrstama koje nestaju, kroz kombinaciju dokumentarnog i fikcije, film “Obična kruška” odaje počast tradiciji voćarstva koja polako odumire i filmskoj umetnosti koja ima dosta toga zajedničkog s veštinom uzgajanja voća u pogledu mašte, posvećenosti i ljubavi prema zajednici.

Aktivni ste kao kao istraživač mediteranske pomologije i na različitim na ekološkim projektima Ovo je očigledno povezano sa vašim filmom Obična kruška. Možete li nam reći kako ste razvili interesovanje za voće u ovom specifičnom naučnom kontekstu? Nije baš uobičajeno da se profesionalni filmski stvaralac bavi time…

Odrastao sam u veoma raznovrsnom i bogatom prirodnom okruženju, na granici između Slovenije i Italije. Iako smo živeli u gradu, stalno sam bio izložen veoma specifičnom i šarmantnom narodnom pejzažu. Proizvodnja voća bila je najvažnija delatnost u ovom kraju sve do Drugog svetskog rata, tako da su raskošni voćnjaci bili još uvek uobičajeni kada sam bio dete.
Ipak, tek kada sam otišao na filmske studije u Berlinu, shvatio sam koliko je ta tradicija značajna, i koliko brzo nestaje. Takođe sam shvatio da nije reč samo o poljoprivredi – voće je zapravo oblikovalo kulturno nasleđe ovog kraja, jer je bilo prisutno u sećanjima, mitovima pa čak i snovima lokalnih ljudi. Pokušao sam da sačuvam tu raznolikost, ali i kulturu povezanu s njom, i shvatio sam da nijedna institucija to ne radi. Nekako je prirodno došlo do toga da sam morao da proučim i naučnu stranu, kako bih to mogao konkretno da očuvam.

U vašem filmu Obična kruška, na neki način odajete počast ne toliko “nauci o voću”, već samoj humanosti i sposobnosti ljudi da budu stvaralački nastrojeni i razmišljaju van okvira. Da li mislite da je to već sada zaboravljena veština, jer se u filmu čini da je prepoznajemo samo kod starijih ljudi?

Ne mislim da je to zaboravljena veština. Verujem da razmišljanje van ustaljenih okvira može da se dogodi bilo gde i bilo kada. Istorija nas uči da čak i u najbeznadežnijim uslovima, uvek postoje ljudi koji razmišljaju drugačije. Međutim, verujem da naše poimanje vremena više nije isto kao vreme koje je potrebno jednom drvetu da izraste. Postoji veliki nesklad između toga kako funkcioniše naše društvo, očekivanja vezana za „iskorišćavanje vremena“ i stvarnog vremena koje je drvetu potrebno da se ukoreni. Upravo je to dugo vreme negovalo kod seljaka osećaj čuda, maštu, strpljenje, i pitam se – šta gubimo time što više ne možemo da pratimo taj „spor“, „prirodan“ tok vremena?

Druga linija radnje u filmu je futuristička distopija. Ali deluje kao da je ta distopija odmah iza ugla, jer već sada imamo spržena polja, izuzetno vrela leta čak i u Evropi, itd. Da li treba da se plašimo da je katastrofalna klimatska/ekološka budućnost neizbežna?

Kada smo Marina i ja pisali scenario, desio se ogroman požar u obližnjem Krasu. Za samo jednu letnju nedelju, većina borove šume, zasađene uglavnom dvadesetih godina prošlog veka, bila je spaljena do korena. Kada to vidite obuzme vas ogroman osećaj bespomoćnosti i podseti nas na našu ranjivost. A onda pomisliš koliko se bombi i dalje baca u ratovima – iako znamo kakav razoran uticaj to ima na životnu sredinu. Ne zvuči baš optimistično, zar ne?

Imate veoma uspešnu karijeru direktora fotografije. Iz te perspektive, kako doživljavate sebe kao reditelja? Šta vam je isto u pristupu, a šta drugačije, na primer u Običnoj kruški?

Teško mi je da samog sebe ocenjujem. Ali u Običnoj kruški sam morao da radim obe stvari – i režiju i kameru – iz budžetskih razloga, i to je bilo previše. Snimanje je bilo iscrpljujuće. Zato sam odlučio da, ako mogu, neću više spajati te dve uloge. Zaista volim da radim sa drugim rediteljima, kao što volim da radim i sa drugim direktorima fotografije, ako oni donesu kvalitet koji sam ne bih mogao da postignem. Volim da me drugi inspirišu kao reditelja, i volim da inspirišem i dajem predloge kao direktor fotografije. Uopšte gledano, biti reditelj je mnogo stresnije – količina odgovornosti koju moraš da nosiš je ogromna.

Sa rediteljske strane, šta vas je navelo da razmišljate o paralelnim narativnim linijama između realizma i naučnofantastične estetike?

To je bila ideja koju smo Marina i ja dobili dok smo gledali dokumentarni materijal – da će „budućnost“ doneti potpuno drugačiji pogled na svedočanstva snimljena „danas“. Doneće drugačiju vrednost, ali istovremeno i distancu. Pomislili smo da nam je budućnost potrebna da bismo mogli da uočimo dragocenost dokumentarnog materijala. Takođe, taj postupak stvara potpuno drugačiju atmosferu ulaska u film… misterioznu i zloslutnu.

Kao direktor fotografije radili ste na nedavno veoma uspešnim filmovima poput Čovjk koji nije mogao da šutjeti i Fiume o morte!. Kako gledate na vaš rad na tim filmovima i kako se odnosite prema njihovim temama, koje su donekle povezane kada se uzme u obzir poruka i etički ugao? Da li vam je važno da radite na filmu sa snažnom porukom?

Najvažnije mi je da razumem vizuelni jezik koji rediteljka ili reditelj žele da uspostave. Volim da radim u okruženju u kojem se osećam „sigurno“ da stvaram i doprinosim priči, ritmu i emociji na vizuelan način – kroz svetlo, pokret kamere i kadar – što je ono što najviše volim u filmu.
Ne smatram da sam direktor fotografije koji može da radi bilo koji projekat, ali se osećam najkorisnijim kada se vizuelni aspekt filma zaista promišlja i propituje, kada forma odražava sadržaj. Obično takvi projekti i nose neku važnu temu kojom se bave. Verujem da to dolazi zajedno, kada kao autor počneš da preispituješ svet oko sebe. Ali ne bih rekao da verujem u „poruke“. Više se radi o prikazivanju „stvarnog“, života u svim njegovim slojevima.