Nikola Lorenzin, reditelj filma „Crna so“ za Danas o otporu, litijum i moći dokumentarnog filma

Nikola Lorenzin, srpsko-italijanski reditelj, direktor fotografije i fotograf sa obrazovanjem iz oblasti inženjerstva obnovljivih izvora energije, već je skrenuo pažnju filmske scene dokumentarcem „Corpo dei Giorni”, koji je osvojio nagradu za najbolji italijanski dokumentarni film na Torino Film Festival.

Danas živi i radi u Rimu, a jedan je i od osnivača rediteljskog kolektiva Santabelva. U „Crnoj soli” spaja svoje filmsko iskustvo i razumevanje energetskih sistema kako bi prikazao ono što često ostaje nevidljivo iza velikih političkih i ekonomskih narativa – način na koji eksploatacija resursa menja živote ljudi, pejzaže i čitave zajednice.

Iako je radnja filma smeštena u argentinsku Punu, Nikola Lorenzin priznaje da je tokom rada intenzivno razmišljao o globalnoj povezanosti lokalnih borbi, uključujući i proteste protiv rudarenja litijuma u Srbiji.

Kako kaže, prvobitna ideja projekta bila je mnogo šira i obuhvatala je i situacije povezane sa litijumom u Srbiji i Portugalu, uz pitanje da li je moguće izgraditi most između aktivista širom sveta. Međutim, priča iz Argentine vremenom je preuzela centralno mesto u filmu.

Reditelja posebno zanimaju oblici otpora koji dolaze „odozdo”, iz zajednica koje su snažno vezane za teritoriju na kojoj žive. Upravo u toj tački, gde ekološki strah prerasta u političku mobilizaciju, vidi jednu od ključnih tema savremenog društva.

Po njegovim rečima, argentinski slučaj funkcioniše gotovo kao laboratorija u kojoj se jasnije vide posledice rudarenja litijuma – od raseljavanja stanovništva do transformacije zajednica koje su dugo bile zanemarene od strane države, a sada postaju predmet interesa korporacija i političkih struktura.

„Crna so” prikazuje eksploataciju litijuma u argentinskim Andima, ali ista vrsta konflikta postoji i u drugim delovima sveta, uključujući Srbiju i dolinu Jadra, gde su se građani organizovali kroz proteste i pokrete poput „Ne damo Jadar”. Koliko ste tokom rada na filmu razmišljali o toj globalnoj povezanosti lokalnih borbi?

– O tome sam dosta razmišljao. U početku je projekat imao globalniji pristup i uključivao je i situacije vezane za litijum u Srbiji i Portugaliji. Zanimalo nas je da li postoje veze između aktivista širom sveta, ili da li je moguće da se takav most izgradi kroz sam film. Kasnije, zbog produkcijskih poteškoća i autorskih odluka, priča u Argentini je preuzela sav prostor.

U Srbiji su protesti protiv projekta Rio Tinta postali jedan od najvidljivijih ekoloških pokreta poslednjih godina, sa snažnim otporom ideji rudarenja litijuma. Da li vas je zanimala upravo ta tačka u kojoj se ekološki strah pretvara u političku mobilizaciju?

– Da, upravo to. Zanimaju me ovakvi oblici otpora „odozdo“ i ono što oni mogu da proizvedu. Ljudi su veoma snažno vezani za teritoriju u kojoj žive.

Film pokazuje kako se rudarenje litijuma ne dešava samo u zemlji, već i u društvu, kroz raseljavanje i promenu života zajednica. Da li ste u tom smislu videli sličnosti između argentinskih zajednica i onoga što se u javnosti govori o mogućim posledicama u Jadru?

– Apsolutno. Argentinski slučaj mi deluje kao neka vrsta laboratorije u kojoj se ovi procesi mogu jasnije posmatrati, jer su izraženiji. Domorodačke zajednice u Puni, pre „otkrića“ litijuma, često nisu imale ni struju, jer su bile dugo zapostavljene od strane centralne države. Danas su, međutim, pod reflektorima, s jedne strane viđene kao zone žrtvovanja, a s druge kao zajednice koje treba pridobiti kroz obećanje komfora i progresa.

Litijum se globalno predstavlja kao ključni resurs energetske tranzicije, ali u lokalnim sredinama često izaziva strah od trajnog uništenja prostora. Gde se, po vašem mišljenju, nalazi granica između „zelene budućnosti” i ekološke žrtve koju ona traži?

– Mislim da je energetska tranzicija neophodna. Problem je što, ako ne promenimo strukture na kojima sistem počiva, svaki napredak rizikuje da ponovi iste kolonijalne i destruktivne obrasce kao i do sada. Teško je zamisliti rudarstvo bez uticaja na životnu sredinu; možda je jedino moguće smanjiti energetske potrebe na kojima počiva naše kasnokapitalističko društvo. Paradoksalno je verovati da možemo beskonačno povećavati eksploataciju resursa da bismo pratili eksponencijalni tehnološki razvoj.

U Srbiji, kao i u Argentini, otpor često dolazi iz malih zajednica koje se suočavaju sa velikim korporacijama i državnim interesima. Šta vas je u tim lokalnim glasovima najviše zanimalo – politička artikulacija, ili način na koji oni brane svakodnevni život?

– Pre svega druga, jer pokazuje snažnu vezu ljudi sa sopstvenim ekosistemom. Ali je takođe fascinantno videti kako i u najudaljenijim delovima sveta zajednice stvaraju sopstvene političke sisteme i daju glas svojim borbama.

Vaš film koristi vrlo suzdržan, gotovo meditativan vizuelni jezik. Da li je ta tišina i spor ritam način da se publika primora da sama „oseti” posledice industrijskog zahvata u prirodu, bez direktnog komentara?

– Da, to je tačno zapažanje. Pored toga, želeo sam da poštujem prostor-vreme Pune u Argentini, da pustim pejzaž da „govori“ i da pokušam da publiku uvedem u jednu tako udaljenu i gotovo vanzemaljsku stvarnost.

„Crna so” se uklapa u širi trend dokumentaraca koji se bave resursima, tehnologijom i kontrolom nad prirodom. Da li mislite da savremeni dokumentarni film još uvek može da utiče na političku svest, ili je njegova uloga pre svega da dokumentuje već postojeće sukobe?

– Verujem da dokumentarni film ima transformativnu moć, i tokom samog procesa snimanja, za ljude koji u njemu učestvuju, i u distribuciji za publiku. Naravno, veoma je teško kretati se u kontekstu u kome dominiraju komercijalni standardi i gde algoritam favorizuje zabavu u odnosu na druge forme. Mislim da je važno nastaviti u tom pravcu, jer svaki film ima sopstvenu vrednost. Istovremeno, trebalo bi više razmišljati o tome kako dopreti do šire publike sa radovima koji se danas smatraju „nišnim“, i time preispitati postojeći status quo. Ne mislim da je problem publika, već kasnokapitalistička struktura filmske industrije

Ako posmatramo litijum kao globalnu tačku konflikta, od Argentine do Srbije, da li vam se čini da gledamo početak jedne nove vrste ekološko-političkih pokreta koji će oblikovati naredne decenije?

– Ne mogu to reći s velikom sigurnošću. Nadam se da ćemo uspeti da pronađemo efikasnije načine da se suočimo sa izazovima budućnosti.