Hajde da se pravimo da se ovo nikada nije desilo

Razlog tome je i sam koncept Salona koji su formulisali kustosi Juan Puset i Selija Prado koji polazi od citata iz Borhesovog eseja u kojem je noć upotrebljena kao metafora za put ka sećanju, kolektivnom ili pojedinačnom, strategijama izbora onoga što ćemo pamtiti ili zaboraviti, te načinima na koji interpretiramo svoje uspomene. Dakle, egzistencijalnim problemima koji se tiču i nas samih.

Kroz radove 18 umetnika prikazano je mnoštvo različitih interpretacija ovih pitanja a većinom ostvarenja dominiraju suptilne, skoro poetične nijanse iako ona tematski neretko istražuju osetljive i teške zabiti prošlosti. S druge strane, samo iskustvo tumaranja kroz zamračene hodnike koje povremeno osvetljavaju projekcije, i same posetioce navode na meditativno raspoloženje kakvo i odgovara glavnoj temi izložbe – sećanju.

U tom fonu je i prvi, istovremeno i glavni nagrađeni, rad „Kancona“ Ane Adamović koji u duhu prustoovske potrage za izgubljenim vremenom otvara izložbu. Čini ga monumentalna projekcija lica starice snimanog dok sluša sopstveno izvođenje omiljene pesme iz mladosti, kancone iz Drugog svetskog rata u kojoj vojnik piše majci sa fronta koliko mu nedostaje. Diskretna, ali upečatljiva mimika njenog lica direktno utiče na posmatrača da iskusi moć tuđih uspomena. Istovremeno ovaj rad se može čitati i kao svojevrsni omaž starima čijim se životom i osećanjima danas malo ko bavi.

Britanac Tim Ečels likovni stvaralac i pisac predstavio se sa dva rada, od kojih jedan čine natpisi u vidu neonskih reklama koji predstavljaju mešavinu oštrog humora i mračne ozbiljnosti poput „Čekajte ovde dok ne odem po pomoć“ ili „Hajde da se pravimo kao da se ovo nikada nije desilo“. Ovaj Ečelsov rad istražuje na koji način nedostatak informacija, može biti podjednako važan kao i ono što saznajemo iz teksta. A tekst je osnova za rad i danske umetnice Eve Kok, dobitnice priznanja za izuzetan doprinos na ovogodišnjem Salonu. Reč je o delu „Približavanje“ u kojem ona polazi od toga da se u komunikaciji uvek nalazimo u nekom polju tumačenja. Akteri njenog rada su hor gluvih koji jezikom znakova recituje pevanje iz Danteove božanstvene komedije a paralelno to isto čini i narator usmenim kazivanjem. Čak i kada govorimo istim jezikom nema garancije da se razumemo na isti način. Razumevanje i spoznaja su uvek neka vrsta približavanja, jeste ono na šta želi ukaže Kokova.

Brojna ostvarenja Salona posvećena su pitanjima istorije, grupnim sećanjima kao rad Maje Bajević iz BIH koja u svom serijalu „Žene na radu“ dokumentuje performans u kome su žene iz Srebrenice postavljene u kontekst flamanskog slikarstva to jest čuvenog dela Franca Halsa „Regentkinje iz staračkog doma“. Ovim postupkom Bajevićeva referiše na posmatračku ulogu holandskih snaga UN koje su dozvolile da Srebrenica padne u ruke srpske vojske i da se tamo dogodi zločin.

Vilijam Kentridž umetnik iz Južne Afrike i dobitnik priznanja Salona za životno delo u svom poznatom stilu manipulacijom animiranim crtežima ugljenom evocira napad italijanske vojske na Etiopiju, kada je upotrebljeno biohemijsko oružje. U središtu njegove pažnje je postkolonijalna istorija i njene posledice. Koliko su pitanja prošlosti važna ukazuje i ono što je Vilijam Kentridž jednom prilikom rekao a u čemu se između ostalog može sagledati značaj ove, moglo bi se reći, prve velike video izložbe u prestonici – „Ako ne poznajemo istoriju, nemamo šansi da znamo ni gde smo i šta smo sada“.

Svedočanstva o Zemlji u svemiru

Rad „Once Upon Time“, pripada najvećoj umetničkoj zvezdi na ovogodišnjem Salonu, britanskom umetniku Stiv Mekvinu koji se bavi izborom vizuelnog materijala NASE spakovanim u svemirske sonde Vojadžer jedan i dva koje plutaju svemirom. Sadržina tog materijala trebalo bi da pruži vanzemaljskoj inteligenciji uvid u svedočanstva Zemlje, a zanimljivo je da u njima nema ničeg ružnog, ni ratova, niti siromaštva, već isključivo slike o neprestanom ljudskom progresu. Zanimljivo je da će ove slike napretka biti verovatno tu i onda kada ljudska civilizacija bude nestala.

Smrt u Dalasu – Zbogom, srpski Kenedi

Oštar sudar slike i zvuka u radu „Smrt u Dalasu“ Zorana Naskovskog stvara mučan utisak o istoriji koja se ponavlja. Reč je o artefaktima koje je umetnik sakupljao deset godina a povezani su s jednim od najvažnijih događaja utisnutim u memoriju čovečanstva – atentatu na Kenedija. Slike ubistva američkog predsednika prati epska guslarska izvedba sa singlice „Smrt u Dalasu“ na kojoj je do detalja opisan tragičan događaj. Rad Naskovskog je nastao 2001. godine, ali je 2003. neplanirano dobio tragičnu dimenziju zbog ubistva tadašnjeg premijera Zorana Đinđića. Juan Puset ukazao je da je rad zbog toga za ovu priliku rekontekstualizovan, pa se tako preko puta projekcije sada nalaze vitrine s primerkom vanrednog izdanja lista Danas s naslovom „Zbogom, srpski Kenedi“ koji stvara link između te dve tragične sudbine.