"Igra života" u borbi za život: Premijera "Kareno trilogije" Knuta Hamsuna u Rezidencteatru 1Foto: Promo

U minehnskom renomiranom pozorištu Rezidencteatru premijerno je protekle nedelje izvedena ne tako često igrana „Kareno-trilogija“ Knuta Hamsuna, dobitnika Nobelove nagrade za književnost.

Trilogiju je režirao Stefan Kimig sa odličnim protagonistom u ulozi Karena, Maksom Majerom, i izvanrednim celokupnim ansamblom Rezidencteatra. Maks Majer je u svoju ulogu Karena utkao elemente slepstika poput Žaka Tatija i Gruča Marksa, pridajući mu komediografske epitete.

Scenografija Katje Hes je bila inventivna dopuna Kimikovom konceptu režije kroz reska razlikovanja delova trilogije. „Kareno-trilogija“ se sastoji iz tri komada: „Na dverima carstva“, „Igra života“ i „Večernja rumen“, koje je dramaturgija objedinila pod opštim naslovom „Igra života“. Ta igra života je ujedno i borba za život u filozofskoj egzistenciji protagoniste.

U središtu trilogije je filozof Ivar Kareno, koji u prvom delu trilogije „Na dverima carstva“ okleva po pitanjima liberalnog građanstva i demokratije i sve se izvesnije radikalizuje u svojim idejama.

Zbog angažovanih nastupa za svoje ideje izgubiće svoju ženu Elenu, koja će se tek u trećem delu trilogije, „Večernja rumen“ biti sa njim iznova sjedinjena. Tu Kareno odstupa od svojih ideala i nalazi spasenje u okrilju građanskog sveta, koji je dotad prezirao.

Ali pre no što će se preobražaj zbiti, Hamsun mu u sredini trilogije „Igra života“ dopušta da okusi život na drugi način, da padne u milost i nemilost jedne druge žene.
Hamsunovu trilogiju karakteriše istorija čoveka koji se oseća zapostavljenim i nedovoljno respektovanim u društvu od strane intelektualne elite.

Filozof Ivor Kareno će se razviti od tridesetogodišnjaka kao radikalnog i antiliberalnog pisca na rubu socijalnog siromaštva u četrdesetogodišnjeg privatnog učitelja dvojice sinova preduzimača u dalekim provincijskim predelima na obali mora.

Tu će Kareno u slonovači svoje spisateljske kule da kapa nad svojim spisima. Deset godina docnije se već pedesetogodišnji Kareno neposustalo nada u veliki obrt u svom životu. I doista će on dodirnuti tačku sa koje je odluka da odbaci radikalne ideje iz svoje mladosti i krene putem umerenije političke karijere.

Trilogiju je Hamsun pisao između 1895. i 1898, pre no što je postao adept nacionalsocijalističkih ideja. Autor ove trilogije je norveški pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1920. Knut Hamsun (4. avgust 1859 – 19. februar 1952).

Hamsunov literarni opus broji oko 20 romana, zbirki poezije, kratkih priča i pozorišnih komada, putopisa i nekoliko eseja. Hamsun se smatra „vođom neoromantičarske pobune na razmeđu 20. veka“ i svojim delima „Glad“ (1890), „Misterije“ (1892), „Pan“ (1894), ostavio je duboku brazdu u evropskoj književnosti. Otuda se sa pravom smatra jednim od najuticajnijih i najinovativnijih književnih stilista. On važi za pionira psihološke književnosti sa tehnikom poznatom kao „tok svesti“.

Hamsun je uticao na književnike kao što su: Tomas Man, Franc Kafa, Maksim Gorki, Štefan Cvajg, Henri Miler, Herman Hese, Ernest Hemingvej.

Otuda se Hamsun može smatrati, po rečima Isaaka Baševisa Singera, „ocem moderne književne škole u svim aspektima – njegovoj subjektivnosti, fragmentarnosti, upotrebi flešbekova, njegovom liričnošću. Celokupna savremena škola fantastike u dvadesetom veku potiče od Hamsuna „.

Inscenacija „Kareno trilogije“ u Rezidencteatru je bila suptilni prodor u psihu i karakter Karena, sui generis odbljesku Ničeovog imoraliste u delu retko igranog Knuta Hamsuna, izopštenog kvislinškog autora norveške radikalne desnice.

Dugi i živi aplauz izvanrednom ansamblu i ovacije protagonisti Majeru u ulozi Karena, činili su završni akord ovog izvanrednog projekta koji nas je podsetio na Singerov diktum o Hamsunu kao „ocu moderne književne škole“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.