INTERVJU Aleksandar Srećković Kubura: Ako Srbija ne krene za pametnom i hrabrom mladosti, zaslužili smo totalno propadanje

Prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu oduševljava publiku na svojoj matičnoj sceni kao Beg Pintorović u „Hasanaginici”, Čeda Urošević u “Gospođi ministarki”, Lebjatkin u „Zlim dusima“, Tanasije Dimitrijević u „Ožalošćenoj porodici“, Arsa u „Vlasti“, Alojz Kavran u „Godinama vrana“, Banko u „Magbetu“, Gospodin predsednik kluba u „Mister Dolaru”.

A u ovih godinu i po dana, jednog od najpopularnijih glumaca možda smo više gledali izvan scene – bio je uz studente po beogradskim ulicama na gotovo svim njihovim protestima, videli smo ga i u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Novom Pazaru…, viđamo ga i sada.

Od juna prošle godine, kada je u nacionalni teatar stigla nova uprava kakva se ne pamti u njegovoj istoriji – kaznena režimska eskadrila na zadatku da ućutka glumce i da ih politički „disciplinuje“, Aleksandar Srećković Kubura se beskompromisno bori i za slobodu svog pozorišta, a njegove javne nastupe prate isti aplauzi i poštovanje građana kakve dobija na sceni za svoje glumačke bravure.

Jedan od najnagrađivanijih umetnika u NP, koga pamtimo i iz brojnih filmova i najgledanijih serija, govori za Danas o kulturi i Srbiji pod okupacijom, o odgovornosti što smo dozvolili da se vrate 90-te godine, sa istim akterima i u još gorem obliku, o generalnom i štrajku koji je kod nas utopija, o tome zašto ga više brine naš narod nego režim, o studentima i srednjoškolcima kao jedinoj svetlosti….

Pre nekoliko večeri održana je gala premijera prve epozode serije „Senke nad Balkanom 3“, u kojoj i vi grate. Kako doživljavate to što su vesti o uspesima naših umetnika u ovih godinu i po dana tako retke, što ih svakodnevno nadilaze nezapamćeni skandali i revanšizam vlasti prema celoj kulturi, i što su mnogi glumci poput vas, kao i drugi brojni umetnici, ovo vreme više proveli na protestima sa studentima nego na sceni ili pred kamerama?

– Kultura je od strane vlasti oduvek, u većoj ili manjoj meri, bila makar nadgledana ako ne kontrolisana, ali do sada nisam čuo, a ni svedočio, režimu (namerno koristim taj termin jer ga jedan funkcioner Narodnog pozorišta u Beogradu osobito voli), koji je čvrst u nameri da kulturu onesposobi, degradira, omalovaži i na koncu, uništi.

Razliku današnjih od pređašnjih vidim u tome što su predhodni, kroz kontrolisani ne samo opstanak već i napredak kulture, prema svom nahođenju kreirali budućnost u zemlji na čijem su političkom čelu, i kao političke ličnosti i kao socijalne individue. Dakle, svoju budućnost su videli u Srbiji.

Današnji, pak, režim (opet ta reč) jasno pokazuje da ga Srbija ne zanima, osim kao kokoška koju treba do smrti očerupati a onda kud koji mili moji u daleke ili bliske, zemlje bez ekstradicije. Pošto ih ne zanima njihova budućnost u Srbiji, onda ih ne zanima budućnost Srbije uopšte, pa ih tako ne zanima ni očuvanje kulture. Jer zemlja bez kulture nema budućnost. A njih budućnost Srbije, nakon zatvaranja EXPOa, ne zanima.

Treća sezona serije, kako je moglo da se vidi iz prve epizode, najavljuje da ćemo gledati krimi dramu, priču o događajima iz 1938. o našim političkim i ideološkim zabludama i podelama, mentalitetu… Zašto nam je istorija prepuna nekih pogrešnih izbora i stranputica, a takav sunovrat i danas živimo?

– Ne zaboravimo da smo se mi od Turaka oslobodili pre jedva dvesta godina. Pre toga smo, dok se Evropa bogatila i organizovala određene društvene norme i standarde, mi bili u civilizacijskom vakumu. Sklonjeni, izolovani. Zato nije ni čudo da smo, civilizacijski gledano, mi još u fazi novorođenčeta, tako reći u pelenama. I s obzirom da za tih dvesta godina, konstantno prekidanih ratovima, što sa strancima što međusobnim, i velikim krizama, nismo stigli da se „naučimo na nošu“.

Da naučimo gde se i kako nužde obavljaju. Naše su civilizacijske pelene večito „ukakane“, poslednjih trinaest godina posebno izdašno. Bez želje za suzdržavanjem, punjene iz svakodnevno vidljive kloake, da se taj smrdljivi sadržaj izlio u sve pore društva i smrdi sa baš svih funkcija i položaja. Sa gotovo svih medija, iz gotovo svih ustanova i institucija.

Ako ne računamo 90- te, koje su zbog ratove već same po sebi najstrašnije, da li smo sa današnjom vlašću, kao država i društvo, doživeli najveći pad u poslednjih sto godina istorije?

– Pobedu u kvantitativnom i kvalitativnom padu države i društva, i to u istoriji ispunjenoj impresivnom konkurencijom propadanja i srozavanja, mogao je da odnese samo istinski talenat za destrukciju. Titula pobednika u toj disciplini, je jedino odličje koje su današnji feudi istinski, fer i pošteno, zaslužili.

Danas svedočimo nekim događajima koji se do sada nisu dešavali – Narodno pozorište od svog osnivanja 1868. nikada nije bilo zatvoreno osim u godinama Prvog svetskog rata, a sada je to doživelo. O čemu nam to govori?

– Narodno pozorište u Beogradu je zatvarano tri puta – po jednom tokom nemačke okupacije u Prvom pa u Drugom svetskom ratu, i jednom mirnodopski, tokom potpune rekonstrukcije 80-tih godina prošlog veka. E sad, svi znamo da se istorija ponavlja. Pošto se pozorište ne rekonstruiše, a istorija se ponavlja, onda ovo zatvaranje znači da je Narodno pod okupacijom. I kako je još veliki reditelj Ingmar Bergman govorio „ako želite brzo da upoznate neku zemlju, otiđite u njen Nacionalni teatar“ a pošto je taj teatar pod okupacijom…. Dalje zaključite sami.

U kulturne ustanove, gde god se moglo, SNS je na rukovodeća mesta gurnula svoje lojaliste i članove, među kojima su i neki koji su 90-tih promovisali ratove ili „šetali“ ratištima, kao što se dogodilo u Narodnom pozorištu. Da li nam tolika odmazda dokazuje da se vlast, zapravo, jako plaši umetnika, kulture, kulturnih radnika?

– Nemam, priznajem, mentalnih a ni etičkih kapaciteta da pretpostavim šta i da li, ovaj režim oseća ili misli. Ono što zasigurno, empiriski znam je da je kultura mesto koje su rešeni da osakate, uštroje i smrve pa od tih komadića koji preostanu naprave još jedan od kanala anesteziranja, hipnotisanja i umrtvljavanja nacije. Samo to se onda ne zove kultura nego propaganda.

Pre nekoliko večeri, posle predstave „Majstor i Margarita“, uz banere „Smena uprave odmah“ i „Narodno je Narodno“, zajedno sa koleginicom Nelom Mihailović, obavestili ste publiku da su glumci opet prinuđeni da stupe u štrajk upozorenja. Koliko vas ohrabruje razumevanje publike, i to što brojni građani sve vaše proteste podržavaju i svojim prisustvom ispred zgrade pozorišta?

– U Srbiji, po nekim statistikama, u pozorište ide dva odsto stanovništva. Za ta dva odsto mi umetnici i zaposleni u teatru radimo, živimo, za njih stvaramo pozorišne slike, živote, sudbine. Naravno da nas istinski ispunjava radošću i nadom u bolje sutra kada nas ta publika, bez izuzetka, gromoglasnim aplauzima i povicima odobravanja pozdravlja na sceni za sve naše napore u okviru stvaranja i izvodjenja predstava ali i van njih.

Ta, brojem nevelika ali kulturom, vaspitanjem, širinom duha ogromna grupa ljudi se u današnje vreme, kao nekada progonjeni hrišćani u katakombama, okuplja u teatru da se, zajedno sa nama, makar na čas skloni od bespuća prostakluka, bezdušja i agresije. Zato mi svi zajedno osećamo istu potrebu za slobodom, lepotom i čistotom ljudskog duha.

Sindikat glumaca SINGLUS podneo je nedavno tužbu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv ministra kulture Nikole Selakovića i rukovodstva NP, predsednika Upravnog odbora Dragoslava Bokana i v.d upravnika Dragoljuba Bajića, što se takođe nikada do sada nije dogodilo u istoriji nacionalnog teatra. Pored niza postupaka i odluka koje su nezakonite, kakvu je atmosferu donela ova uprava i šta se sve promenilo u pozorištu?

– Pozoriše je, neko bi rekao, pretvoreno u policijski inspektorijat. Pretnje, zabrane, opomene, kontrole, neko bi rekao, su jezik kojim se danas tu govori. Kreativnost, radost stvaranja, ljubav prema umetnosti, neko zlonameran bi možda rekao, pokušavaju se izbrisati, pre svega zbog sopstvene stvaralačke nemoći a onda i po strogom nalogu iz frustriranih visina.

Vlast je najveći udar na kulturu usmerila upravo kroz pozorište i kinematografiju: Filmski centar Srbije već drugu godinu zaredom ne objavljuje konkurse za sufinansiranje filmova, a ovih dana dokazana je lažna optužba Ministarstva kulture o broju nezavršenih filmova u predviđenom roku i navodnim milionima evra koji su im dodeljeni, pa filmska udruženja takođe pripremaju tužbu protiv ministra kulture. Da li u ovim okolnostima možemo da se nadamo bilo kakvom procesuiranju ministra koji je već optužen za falsifikovanje dokumentacije Generalštaba?

– Niko nam ne brani da se nadamo. Barem nam još uvek niko ne brani. Ali se bojim da je osnov za tu nadu srušen još u Savamali. Takođe se bojim da čak i da dobijemo drugog ministra kulture, drugu kulturnu politiku nećemo dobiti. No, procesuiranja će svakako biti, ali ukoliko se srpski živalj ne probudi, strah me je da će istorija biti ta koja će procesuirati nas. Sve nas koji ćemo ovde ostati i posle EXPO- a. Njih, koji će otići, procesuiraće sudbina. Zasluženo ali, za opastanak srpskog naroda, kasno.

Iz uprave NP poručeno je pre nekoliko dana da „nadalje neće biti tolerisano korišćenje pozornice za propagandu ili bilo šta drugo, što nije integralni i odobreni deo predstave kao umetničkog dela“ . Šta bi se, recimo, dogodilo kada bi sada umetnici sva tri ansambla (Opera, Balet, Drama), zajedno sa ostalim zaposlenima, stupili u generalni štrajk na „neodređeno vreme“, i kad bi se tom štrajku pridružila sva pozorišta u Srbiji, svi bioskopi, galerije, muzeji, kulturni centri, biblioteke, ostale ustanove kulture i scene?

– Bila bi to lepa slika. Utopija, ali lepa slika. No ako mislite da bi se neka suštinska promena desila, varate se. Više bih voleo da se varam ja, ali varate se vi. Na dva odsto onih koji posećuju pozorište u Srbiji ,dodajte možda još dva odsto onih koji odlaze i u sve ostale kulturne ustanove. Četiri odsto građanstva bi bilo pogođeno tim zatvaranjima. Vest o tome bi se širila vrlo sporo i u ograničenim krugovima, zahvaljujući, je li, „slobodi medija“ u Srbiji.

No kada bi se u takav štrajk uključili prevoznici svih vrsta, radnici iz sektora energetike, Kolubara, deo vojske, deo policije, zaposleni u ugostiteljstvu, medicinski radnici, e to bi onda bio pravi generalni štrajk, i onda bi se promena desila. Ali onda ovo ne bi bila današnja Srbija već današnja Italija ili Fracuska. Ali pošto ovo jeste današnja Srbija, generalni štrajk ostaje Utopija.

Studenti su od početka protesta i blokada pozivali građane na generalni štrajk. Koliko bi trenutna situacija možda bila drugačija da je zajedno i solidarno zastala cela Srbija?

– Neosporno bi bila drugačija. Moja generacija, kao i par njih pre i posle, izneverili smo današnju studentsku generaciju. Izneverili ih dozvoljavajući da se devedesete, sa istim akterima, u još gorem unutrašnjem i ništa boljem spoljašnjem obliku vrate i sačekaju ih u zasedi. Ali, njima na čast, ne nespremne. I sada moja generacija, i par njih pre i posle, imamo popravni ispit, ovoga puta podrške mladosti i pravoj budućnosti ove zemlje.

Ako taj ispit ne položimo, a ne ide nam baš najbolje, onda zaslužujemo njihovo razočaranje i rasejanje. Zaslužujemo svoje nestajanje i odumiranje. Zaslužujemo viber unuke koji jedva natucaju srpski jezik.

Šta još možemo da očekujemo od vlasti koja je gaženjem svih zakona, korupcijom, prebijanjem, hapšenjima, otkazima s posla čak i najuglednijih profesionalaca raznih struka, dovođenjem svojih kriminalaca na najvažnija mesta u policiji i drugim službama, razorila čitavu državu i društvo?

– Možemo i dalje očekivati sve to. Možda i još ponešto. Ako ih mi ne nateramo da se promene, oni se sami promeniti neće.

Gde vi vidite svetlost, šta je ono što vama uliva optimizam da je ovom režimu krenula odjavna špica?

– Mene zanima narod a ne režim. Da li će se ovaj narod promeniti, to mene brine. Da li će se pokajati, provredniti, upošteniti, pomoći
komšiji, manje za sebe uzeti da bi i za drugog bilo, da li će na mučenu Srbijicu koja ga je rodila, odgajila, podigla, pomisliti i nešto malo, malo joj vratiti. Da li će za jedinim svetlom poći. Svetlom pametne, hrabre, obrazovane, kulturne, pristojne mladosti naše studentske i srednjoškolske. Da li će poći. Na to pitanje, ja još čekam odgovor.