Izložba čuvene japanske umetnice Jajoi Kusame u londonskoj Tejt galeriji

Jajooi Kusama rođena je u Japanu 1929. godine. Svoju umetničku zrelost doživljava u Americi gde tesno sarađuje sa pripadnicima njujorške umetničke scene, čiji je glavni protagonista u tom trenutku bio Endi Vorhol.

Ne zna se tačno iz kog razloga, Jajoi doživljava psihološku krizu, žrtva je konstantnih halucinacija koje je prisiljavaju da se vrati u Japan i prijavi mentalnoj instituciji u kojoj do današnjeg dana dobrovoljno živi, nadomak svog ateljea.

Karakteristična “tačkasta” umetnost Kusame, može se reći, samo je materijalizacija njenih neprestanih halucinacija u kojima se umetnica identifikuje sa specifičnim motivom.

Kao dete je doživela transformaciju u kojoj je cvetni motiv sa stolnjaka prešao na zidove, prozore, celu sobu i na kraju na čitav univerzum koji je postao prekriven crvenim cvećem. Sam fenomen ona naziva „self-obliteration“ (samobrisanje).

Za Jajoi je važno da to iskustvo u potpunosti prenese na umetnost i preko nje podeli sa celim svetom. “Naša planeta je samo jedna tačka od milion zvezda u kosmosu. Kada brišemo prirodu i naša tela tačkama, činimo jedinstvo sa našom okolinom”, kaže umetnica.

Ova ideja se u potpunosti može doživeti u njenim svetlosnim instalacijama sa ogledalima. Bezbroj okruglastih sijalica umnožava odraz posmatrača strateški postavljenim ogledalima tako da posmatrač-učesnik zaista ima doživljaj potpunog stapanja sa okolinom i nestajanja.

Kada smo svi prekriveni istim oblikom, onda se ne razlikujemo.

Jajoi nas na neki način poziva da zaboravimo sebe i da se prepustimo “zvezdama”, tim blještavim tačkama koje nas u njenim instalacijama poistovećuju sa prostorom. Čovek kao jedinka gubi značaj i spaja se sa okolinom, što u svetu lliberalnog kapitalizma zvuči kao lekcija o solidarnosti i empatiji.

S druge strane ovaj specifičan pristup podvlači ulogu umetnika kao šamana koji je u službi stvaralačke sile koju samo on može da oseti i materijalizuje u specifičnom mediju, nasuprot drugima koji je ne opažaju ili do iste ideje dolaze kasnije. Sama dostupnost izvora-inspiracije svim ljudima čini da umetnost nije odvojena od života već je apsolutno spojena sa njim. Umetnik koji može izgledati ekscentrično zaista se ne odvaja od društva, on je samo izvođač primarne ideje.

Kusama u svojoj kreativnoj zanesenosti imitira halucinaciju, uporno, do iznemoglosti, hvaleći i slaveći izvor te inspiracije. Privrženost ideji u njenoj umetnosti je skoro religiozni čin koji je, kao i svaki duhovni ritual, u stvari okretanje prema samom sebi, prema ljudskoj esenciji koja je čista i neosuđujuća.

Jajoi podvlači: “Nije bitno koliko mogu da patim zbog moje umetnosti, neću se kajati. Na ovaj način sam živela svoj život, i to je način na koji ću nastaviti da ga živim.”

Zahvaljujući Kusaminoj “ludosti” pruža nam se prilika da za nekoliko minuta boravka u instalaciji zaboravimo na razlike i izbrišemo se zajedno sa drugim nepoznatim nam posetiocima. U tom procesu mi konstruišemo nešto zajedničko, nešto što nas svojom uzvišenošću premašuje, a tako korisno za negovanje tolerantnosti i saosećanja u našem savremenom društvu.

Izložba Jajoi Kusame u galeriji Tejt Modern u Londonu traje do 28. avgusta sledeće godine.