Kako je nekoliko komisija Filmskog centra Srbije odbilo novo ostvarenje Stevana Filipovića?

Glavnu ulogu igra Mina Nikolić, kojoj predstoji blistava karijera, a tu su i Branislav Trifunović, Ceca Bojković, Nikola Rakočević, Isidora Simijonović i Tika Stanić, sjajni Miloš Petrović, poznata lica iz rijalitija – jer se film bavi i tim fenomenom, na primer Zorica Marković, i naravno plejada naših mladih glumaca iz „Pored mene“: Darko Ivić, Milica Majkić, Milica Petrović, Nikola Glišić, Rastko Vujisić, Andrej Pipović, Jelena Kesić, Jovan Zdravković…

Brankica Stanković igra sebe.

I da posebno naglasim – tu je i poslednja uloga i poslednji pozdrav bioskopskoj publici legendarnog Vlaste Velisavljevića.

Film je sjajan – videćete.

Svedočanstvo jednog vremena – po mnogo čemu.

Od pandemije do rijalitija, kroz lupu tabloida, s kritičkim osvrtom na mnoge pojave, aktuelan, angažovan, hrabar, autentičan…

Šta se u stvari dogodilo?

Film je na tri konkursa za dugometražni igrani film – propao, a dostavljeni materijal nikad nije pogledan.

Uz razna neobična objašnjenja, kao – neće gledajući film da mu daju prednost!?

Pa zar za loš film to ne bi bio hendikep?

Zar lošem filmu ne bi bilo bolje da mu se samo čita scenario i ostala dokumentacija i da se Komisija ponada da će ispasti dobro?

Najteže nam je palo kad je jedna komisija, sve hvaleći Stevana Filipovića kao izuzetnog autora, za ovako aktuelan i izuzetno društveno angažovan film, o koroni i pandemiji (koja još traje) o tabloidima (koji i dalje divljaju) o rijalitijima (koji su i dalje najgledaniji program), o umešanosti delova policije sa kriminalom i ubistvima (o čemu sad svakog dana pišu ti isti tabloidi), napisala – kako ne razume zašto bi se pravio film na ove nerelevantne teme!!!???

Neću reći ništa drugo o tome, sem – iskreno mi ih je žao.

Jer, u toj komisiji bilo je zaista izuzetnih ljudi i umetnika.

Ne znam šta im se tad dogodilo, kao nekakav momenat pomračenja, kako su mogli da napišu takav komentar.

Film je naravno – napredovao.

Sporo, ali…

Prvo smo konkurisali sa oko 70 odsto, pa sa oko 90, pa sa oko 95 odsto snimljenog materijala, prva dva puta grubo, poslednji put skoro finalno montiranog.

Imali su šta da vide (da su hteli, al’ znate one figurice koje drže prste na očima?)

Elem, poslednja u nizu komisija koja tako drži šake preko očiju je Komisija Konkursa za film sa komercijalnim potencijalom.

Oni – ništa čudno nisu napisali.

Vrlo su nahvalili projekat, rekao bi čovek kad čita – aha, ovom su filmu dodelili sredstva!

Ali – nisu.

Oni su, na našu nesreću, odlučili da pročitaju (ne baš pažljivo) Stevanovu rediteljsku eksplikaciju.

Tu su videli neke neobičnosti.

Naime, Steva je objašnjavao (dosta pre nego je završio film) kako će uraditi nekakve eksperimentalne efekte i u filmu koristiti i snimke sa go-pro kamere i sa mobilnog (ima čak i snimaka sa stare video kamere).

Komisija je to shvatila kao opasan eksperiment i posavetovali su Stevu, dobronamerno, da sledeći put napiše jasniju eksplikaciju.

Kako ih radoznalost da vide na šta taj eksperiment liči nije naterala da ipak pogledaju?

Ili su ipak pogledali, ali odlučili da prećute.

Oni nisu objašnjavali zašto nisu gledali.

Jako je zanimljivo da četiri komisije odbiju da pogledaju priloženi film.

I da njihov izveštaj bude usvojen.

A onda se nekako poslednja komisija, koja je korektno uradila posao, jer nismo predali potrebnu dokumentaciju – našla na udaru.

Ja im se zaista izvinjavam i zahvaljujem na dobro obavljenom poslu.

Oni su pokazatelj da ne mora uvek pogrešno.

Eto, zaista može i po pravilima i kako treba i neki baš tako rade.

Autor je producent filma „Pored tebe“

(oprema teksta je redakcijska)