Suzana Matić kazala je da je ova knjiga zaista najveće čudo koje se dogodilo u njenom životu, jer je po struci arhitektica, ali za sebe često kaže da je „arhitekstica“.

– Moja prva ljubav u životu, a mogu reći možda i jedina, jer u životu nikada nisam volela paralelno, nego uvijek serijski, je pisanje – istakla je Matić. Ona je ispričala kako ju je i na arhitekturu zapravo odveo tekst.

– Pišući sa 14 godina o svom budućem zanimanju, napisala sam tekst o arhitekturi, koji je dobio Nagradu grada Zagreba i tako sam povjerovala tome što sam napisala. Mogu reć da imam tu moć predikcije, da nešto napišem pa da ga kasnije i proživim, tako je bilo i sa arhitekturom, napisala sam sastavak, pa sam uz put odstudirala i arhitekturu – rekla je Matić i dodala – Ja zapravo nisam školovana u tom smislu, da budem spisateljica. Ne poznajem kanone, ali upravo zbog toga je to neki moj prostor slobode.

Ona je kazala da nije ni razmišljala da će jednog dana izdati knjigu, a uz put je navela da je jedini „problem“ koji ta knjiga ima i na koje su književni kritičari upućivali, to što se ne zna da li je u pitanju poezija ili proza, pa je tako i nastala kovanica „proezija“ koju je njen urednik smislio da bi definisao njen stil pisanja. Sama za svoje pisanje kaže da, iako u nekim momentima ima fiktivnih situacija, ipak direktno preslikava sopstvena osećanja.

– Lovim emociju, jer je strah od činjenica jedan od mojih najvećih strahova, ovo je knjiga velike iskrenosti, ali ne znam koliko u njoj ima fakata – kaže Matić.

Spisateljica je potom čitala svoje pesme, koje su ispratili gromoglasni aplauzi publike, a za svoje delo izjavila je da je ono produkt nesanice.

– Ja ne spavam, i ta knjiga je produkt jedne nesanice. LJudi se bore protiv svojih nesanica a meni je to bilo otkriće kada sam shvatila da mogu izbaciti spavanje iz života. Budim se u gluho doba noći, i to vrijeme, kada niko više nije budan, pripada meni. Od djetinjstva sam bežala iz kreveta, i meni je život uvijek nevjerovatno zanimljiv. Zato ova knjiga ima jedan melanholičan i elegičan ton, i mislim da se zapravo iz nje vidi koliko volim život – zaključila je književnica.