Ko je čitao Mirjanu Stefanović, nije ostao isti

Mirjana Stefanović je jednako moćno umela da prenese emociju i formuliše stav, da i na radosti i na nepravde ukaže jednako sabrano i neumoljivo precizno: uvek egzaktno, bez patetike, upečatljivo i pamtljivo. Svaku njenu pesničku gorčinu uvek je pratilo more saosećajnosti: ima toliko pesnika spremnih na sapatništvo sa tužnima i slabima, ali su vrlo retki oni koji su kao Mira odoleli iskušenju da paradiraju samilošću.

U njenoj pesmi „O odlasku“ o smrti se govori na najteži i najtužniji, ali jedini mogući način: to je naoko tako jednostavna, gotovo maloreka, pesma o čoveku koji se s „neradosnim“ smeškom sprema da ode na onaj svet, i ženi koja ga je mnogo puta „ispočetka“ volela. Naoko čudne ali nimalo slučajne reči i neobični sklopovi običnih reči nemaju obavezu da budu lepe i zvučne, već da upru prstom u ono što je suštinsko i važno. Mirjana Stefanović zaslužna je za mnoga nimalo nežna otrežnjenja, važnija i snažnija nego što je svakodnevno, utešiteljsko deklamovanje opštih mesta – izjavila je za naš list dr Vladislava Gordić Petković na vest da je preminula književnica Mirjana Stefanović. Upravo za Mirjaninu poslednju objavljenu knjigu “Pozdrav” (Kulturni centar Vojvodine “Miloš Crnjanski”, edicija “Dobitnica književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja”, 2020. godine), Vladislava Gordić Petković je pisala pogovor o izuzetnoj poeziji ove pesnikinje koji je nazvala “Tobogan za neupućene”.

Književnicu Radmilu Gikić Petrović, kojoj je Mirjana Stefanović posvetila književnu nagradu “Milica Stojadinović Srpkinja” dobijenu 2019. jednoglasnom odlukom žirija za zbirku pesama „Trap” (“Povelja”, Kraljevo, 2018), veoma je pogodila vest da je pesnikinja umrla. Za list Danas je rekla da se sa Mirjanom družila 50 godina.

– To je pola veka! NJenog humora, dovitljivosti, britkog jezika i sjajnih stihova. Mirjanine pesme je list “Danas” objavljivao i na naslovnim stranama. Zamislite, upravo je ona objavila moju prvu knjigu priča “Otvorite Jelenine prozore” jer je bila urednica čuvene biblioteke “Prva knjiga” Matice srpske daleke 1978. godine. Kako to sudbina ume da namesti, pored dve njene knjige koje sam kao urednica objavila dok je izdavaštvo “Dnevnik”-a u Novom Sadu još postojalo, priredila sam, evo sada će se, nažalost, ispostaviti i njenu poslednju zbirku “Pozdrav” jer je deo književne nagrade “Milica Stojadinović Srpkinja” i taj da Kulturni centar Vojvodine objavi ili izbor iz poezije ili novu zbirku laureatkinje. Pozvali su me i ja sam se odazvala da napravim izbor iz njene poezije. Ta knjiga, naslova “Pozdrav”, između korica, sadrži sav naboj Mirinih stihova i zaista mi je bila čast da izaberem najbolje od najboljih njenih pesama. Družile smo se kada god bi nam se pružila prilika, često i telefonirale, u dokolici, u osami… Nedostajaće mi, beskrajno… – rekla nam je Radmila Gikić Petrović.

– Mirjana Stefanović je bila jedna od prvih modernih, urbanih srpskih pesnikinja. Tokom šest decenija prisutna na pesničkoj sceni, na kojoj su se smenjivale različite generacije i poetike, tradicija i modernost, ostala je preokupirana životnim radostima, svakodnevicom, malim stvarima, ali ne prikrivajući ni drugu, mračniju strana života, zlo koje se dešava, sluteći ono što se može desiti. Od samog početka njena poezija je pozicionirana kao ženska, autonomna i prirodna. Kako pre 60 godina, tako i u, za života, poslednjoj objavljenoj knjizi, “Trap”, bez poze i prenemaganja, pesnikinja je progovarala o onom što joj se dešava, što je preokupira, jednostavnim jezikom, direktno, nema patetike, niti filozofiranja. Već u naslovu knjige (trap je sklonište za hranu, koje se nalazi pod zemljom) Mirjana Stefanović je ostavila mogućnost za htonska tumačenja njene poezije, kad priča o plodnosti može da bude i priča o propadanju, kad radost postaje žalost, a svetlo sunca baca i senku. Video sam radost na njenom licu, kada smo joj uručivali nagradu „Milica Stojadinović Srpskinja“ pre dve godine. Eto, za mene to bila i poslednja prilika. Sada će preostati samo njena poezija, nad kojom je, trenutna, senka i snažna metafora njenog poslednjeg skloništa od svetla i buke sveta – rekao je za naš list književnik Zoran Đerić.

Mirjana Stefanović je živela u Nišu, Kosančiću i Novom Sadu, a od 1951. u Beogradu. Školovala se u Novom Sadu, Beogradu i Delhiju, Indija. Bila je magistar engleske književnosti. Radila je kao novinar saradnik na Trećem programu Radio-Beograda, novinar redaktor u Dečijoj redakciji Radija, a od 1974. do 1991. urednica u izdavačkoj kući Nolit. Osnovala i šesnaest godina vodila biblioteku “Raspust” u kojoj je objavila preko pedeset knjiga za mlade izabranih iz svetske i domaće književnosti. Učestvovala u uređivanju savremene poezije i bila urednica biblioteke “Zanimljiva nauka”. Glavna urednica edicije Prva knjiga Matice srpske (1974-1979) i član redakcije Letopisa Matice Srpske (1982-1983).

Objavila je petnest knjiga poezije i proze: „Voleti“,  „Odlomci izmišljenog dnevnika“, „Proleće na Terazijama“, „Indigo“, „Radni dan“, „Savetnik“, „Pomračenje“, „Iskisli čovek“, „O jabuci“, „Promaja“, „Škola života“, „Održi plamen“… i isto toliko knjiga za decu. Pisale je i drame, od koji su neke realizovane na tadašnjoj TV Beograd: „Leći na rdu“, „Beli zečevi“, „Kakv dan“, „Proleće života“, odnosno na radiju: „Činiti čin“ i „Urlikologija“ na Trećem programu Radio-Beograda, kao i dramu „Cecilija od cimberije“ za dceu, igranu u pozorištu „Boko Buha“. Radio-Beograd i druge jugoslovenske radio-stanice emitovale su više njenih radio-igara za decu od kojih su izabrane objavljene u knjizi Prvi poljubac.

Pesme i priče Mirjane Stefanović uvrštene su u osamdesetak antologija i panorama na srpskom i drugim jezicima.

Dobitnica je mnoštva nagrada, između ostalih i pored već pomenutih: Neven za „Vlatka Pižulu“ kao najbolju knjigu za decu i Nagradu Politikinog zabavnika za „Sekino seoce“ takođe najbolje dečje ostvarenje i to u rasponu od ’60,-ih do ’90-tih godina  20. veka u kome su nastale ove dve knjige; Nagrade Zmajevih dečjih igara za književnost za decu, „Pro Femine za zbirku „Pomračenje“, „Desanke Maksimović“ za celokupno pesničko delo i doprinos srpksoj poeziji; Bosanskog stećka, koji dodeljuje žiri Međunarodne književne manifestacije Sarajevski dani poezije, 2013. Prva je žena dobitnica ove ugledne međunarodne nagrade čiji su laureti i Tadeuš Ruževič, Kristofer Meril, Čarls Simić, Mirko Kovač, Luko Paljetak…

Ostalo nam je da čitamo njene pesme koje su često znale da budu toliko predviđajuće za pojave koje će u društvu tek godinama nakon njenih stihova eskalirati… ali, pravi pesnik i prava pesnikinja to vide iz prve. I napišu prvi stih o tome. Tako je Mirjana bila prava pesnikinja. I kao što je Mirjana, sa Sinanom Gudževićem, znala da obilazi grobove Vujice Rešina Tucića i Vojislava Despotova, i da traži ulice sa njihovim imenima, i nama ostaje da je se sećamo i da je obilazimo. I čitamo, zauvek.

Poginula dva radnika

na građevini

zato što nisu znali svoj posao

zato što nisu imali šlemove

zato nisu nosili šlemove

zato što su bili gladni

zato što im nisu platili

zato što su pare poslali kući

zato što im je kuća daleko

zato spavaju u šupi devetorica

zato što u pustoj kući pište deca

zato da ima roditeljima za lekove

zato što su ih tukli ko vola u kupusu

zato su pluća napunili malterom

zato da sinu plate školovanje

zato se bezubo smeju

zato da bude gospodin čovek

zato da ne rmba i ne skomrči

zato su tukli svoje žene

zato bi ih žene rado sekirom

zato što su glupi

zato im se noga okliznula

zato što su bili mamurni

zato što su loše spojili skelu

zato što nisu znali

zato što su bili nepismeni

zato što su radili od jutra do mraka

zato što su im od zime pucale kosti

zato što je zvezda upekla

zato što su loše zacementirali

zato što je cementu prošao rok

zato što je gazda cicijašio na cementu

zato što otima gdegod stigne

zato im nije plaćao socijalno

zato što nije znao njihova imena

zato je njima istekao rok bezimenim

zato što novinar nije ni pitao

zato što je mislio koga briga

Iz zbirke poezije “Promaja”, 2011

Pesma o kćeri i zastavi

moja pametna i lepa kćer

sva od svetlosti i očiju očiju

ona što govori engleski i francuski

a učila je klavir i baletske veštine

sreće u vojnom bloku novobeogradskom

izgaženu u blatne kraste obraslu

zastavu zemlje u kojoj se rodila

naš barjak istican za velike praznike

što lepršao je kroz sve njene čitanke

i pere rane umirućoj zastavi

belim ručicama u mnogo voda

i čistu je i brižno isavijanu

polaže među svile i svečarske stolnjake

ne napuštam ja svoju zemlju

moja je zemlja napustila mene

govori naša mlada kćer

i visoko podiže uvređeno čelo

i hrabro guta nerođene suze

i kupuje crnu kartu za beli svet

i odleće nam zauvek

1992.

Još vesti iz ovog grada

Dveri, Narodna stranka i Jovana Stojković na jednoj listi u Novom Sadu

Pomoć Vojvodine od 50 miliona dinara opštinama u Republici Srpskoj

Kamiondžija pokušao da prošvercuje 45.000 paklica cigareta s Kosova

Uprava Filozofskog fakulteta u Novom Sadu: Ni posle mesec dana ne znamo ko je blokirao fakultet