lenka udovicki foto promolenka udovicki foto promo

– Pitanje slobode je vrlo kompleksno… Ali, verovatno, uvek je vezano za entuzijazam. U stvari, pre bih rekla za idealizam. Moraš imati nekakvu ideju o slobodi da bi se za nju borio, i da bi se napravio nakakav „entuzijastički gest“… A mi smo danas toliko izmanipulisani i perfidno zarobljeni u kapitalističko-konzumerističkoj mašineriji, da se ideje o slobodi teško kristališu – kaže u razgovoru za Danas Lenka Udovički.

Sa njenim rediteljskim potpisom sinoć je premijerno izvedena kultna drama Tenesija Vilijamsa „Tramvaj zvani želja“, na Maloj sceni „Predrag Pepi Laković“, koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta (BDP), jubilarnog festivala Belef i Teatra Ulysses sa Briona, u kojem je stalno angažovana više od dve decenije.

Zanimljivo je da se najpopularnije delo dramskog pisca koji je obeležio američku književnu scenu, nagrađeno Pulicerovom nagradom 1948. (njegova filmska verzija osvojila je četiri Oskara), prvi put premijerno izvodi u BDP-u, iako su u „zlatno doba“ scene na Krstu upravo drame Tenesija Vilijamsa „nosile“ glavni repertoar.

Posle uspeha „Ko se boji Virdžinije Vulf“ Edvarda Olbija, sa velikom pažnjom i naše i hrvatske javnosti očekuje se premijera drame „Tramvaj zvani želja“. Šta vas vraća kultnim američkim piscima koji su u svojim delima sredinom 20. veka razotkrivali svet ljudi sa margine, porodično nasilje, neurotičnost, provincijski duh, homoseksualizam…?

– Mislim da je to vreme zanimljivo i bitno za nas danas, jer ono istovremeno i „moderno“ i „prošlost“. U njemu su začeci svih bolesti ovoga što živimo danas, a opet, prema toj epohi kao prema prošlosti možemo imati distancu koja nam omogućava da jasnije analiziramo i dijagnosticiramo te bolesti. Ja volim to vreme, i ono je za pozorište vrlo zahvalno u estetskom smislu.

„Tramvaj zvani želja“ objavljen je 1947, u poratnim godinama punim egzistencijalnih problema, siromaštva, ali i entuzijastičkih pokušaja oslobađanja društva i pojedinca. Gde je svet danas?

– Meni su fascinantne priče o tom vremenu odmah posle Drugog svetskog rata, kad su milioni ljudi pešačili Evropom. Mesecima su se vraćali sa ratišta, iz zarobljeništva, logora… Prepešačili bi celu Evropu, bez novca, i došli kući gde su na ruševinama ponovo gradili kuće. Ili bi se se ukrcali na neki brod, otišli za Ameriku i započeli neke nove živote, izuzetno zanimljive i bogate. A nas je danas strah od svega. Nakon moralnog i duhovnog kraha koji se zapadnoj civilizaciji tada desio, postojala je nada da nas je taj rat nečemu naučio, da se ti užasi više neće ponoviti, a da će se izgraditi jedan bolji svet. Ta nada je proizvodila entuzijazam i ogromnu energijju. Najgore se desilo, i sad je moglo biti samo bolje. Najvažnije od svega, ljudi su nisu bojali “šta će biti sutra“, već su verovali da to sutra može biti samo lepše. To je ogromna pokretačka energija, i mi im iz današnje perspektive možemo samo zavideti, jer mi kao živimo u nekom vremenu izobilja i prosperiteta, ali u stalnom strahu. Ne samo da sutra neće biti bolje, nego da ćemo da izgubimo i ono što imamo. Očekujemo nekakvu novu kataklizmu, koja je verovatno neminovna.

Svi junaci drame Tenesija Vilijamsa na različite načine slika su istog problema, siromaštva, nezaposlenosti, margine, brutalne surovosti i malograđanskih tabua… Da li u ovo doba neoliberalizma sloboda i dalje počiva na tim entuzijastičkim gestovima nekih pojedinaca?

– Uh, pitanje slobode je vrlo kompleksno… Ali, verovatno, uvek je vezano za entuzijazam. U stvari, pre bih rekla za idealizam. Moraš imati nekakvu ideju o slobodi da bi se za nju borio, da bi se napravio nakakav „entuzijastički gest“… A mi smo danas toliko izmanipulisani i perfidno zarobljeni u kapitalističko-konzumerističkoj mašineriji, da se ideje o slobodi teško kristališu.

Kako doživljavate Blanš Diboa, taj sukob imaginarnog i realnog koji je na kraju i slomio, i da li se njen duševni krah dogodio samo zato što je odbila da prihvati poluživot svoje okoline?

– Mislim da Blanš ne slama sukob imaginarnog i realnog, već jednostavno, surova realnost koju živi. Baš zato što je svesna te surove realnosti, i ne može da je promeni, ona pokušava da je bar u svojim pričama ulepša. Mislim da je to jedna od vrlo primarnih ljudskih potreba – da ulepšavaju stvarnost. Ono što je slomi je to što je Stenli, njen zet, siluje, a ni rođena sestra ne želi da joj veruje. Jer, kako sama kaže, “kad bih poverovala, ne bih mogla više da živim sa Stenlijem“. I svi znaju šta se dogodilo, a prave se da ne znaju. Društvo vrlo lako odbaci i proglasi nepodobnim i ludim zapravo žrtve tog društva Tako je lakše.

Šta je ono što je vama lično najuzbudljivije u ovoj drami, i što ćete možda najviše fokusirati u vašoj novoj predstavi?

– Majstorstvo kojim Tenesi Vilijams razotkriva stanja ljudske duše, intimne drame svojih junaka, njihova emotivna previranja… To je ono što ovaj komad čini tako aktuelnim u svakom vremenu, pa i danas. Mislim da se u „Tramvaju“ problematiziraju i neka danas vrlo važna pitanja, kao što su položaj žene i njena emancipacija, seksualnost.

„Tramvaj zvani želja“ doživeo je praizvedbu na Brodveju u režiji Elije Kazana, uloga Stenlija Kovalskog lansirala je u glumačku orbitu novu planetarnu zvezdu, Marlona Branda, a 1951. Kazan je snimio i istoimeni film. Scenario je napisao sam Tenesi Vilijams, ali je bio prinuđen da bude sopstveni cenzor i da odbaci direktne aluzije na homoseksualnost koje su postojale u njegovoj drami. Da li se u proteklih sedamdeset godina svet zaista suštinski promenio?

– Kad čitam grčke drame, shvatam da se u zadnjih dve hiljade godina ništa suštinski nije promenilo u ovoj našoj civilizaciji, a kamoli u zadnjih sedamdeset. E sad, u okviru toga što se suštinski ništa ne menja, postoje periodi progresa i regresije, to neko klatno koje ide levo-desno… Meni se čini da je u nekom mom životu, kad gledam na svoju mladost, to klatno otišlo ozbijno udesno i ka konzervativizmu. Naročito na ovim prostorima. Jeste se tehnologija vrtoglavo razvila, i kao, materijalno smo u proseku bogatiji… Ali, ova zajednica je u ozbiljnoj regresiji…

Premijera ove predstave na Malim Brionima planirana je 27. avgusta. Šta je ono što će takođe obeležiti 22. sezonu Teatra Ulysses koja počinje 16. jula, i šta bi bio neki simbolični naslov pod kojim će se odvijati?

– U avgustu planiramo da napravimo jedan kamp za ukrajinske umetnike i njihovu decu. Uglavnom su to žene sa decom. Ulysses je nastao iz naše potrebe da posle rata koji je bio na ovim prostorima spajamo ljude, da se razmenjuju kreativne energije, a ne mržnja i meci, da radimo ono u čemu smo najbolji a ne da se ubijamo u rušimo. U ovih dvadeset i nešto godina toliko je fantastičnih umetnika došlo, i pokazalo koliko je kreativnost moćna, zapravo mnogo moćnija od tih mračnih snaga destrukcije. Tokom deset dana kampa, umetnici koji su trenutno raseljeni i rastrgani, moći će na jednom sigurnom mestu da se okupe, provedu jedno vreme zajedno, uzajamno podrže, planiraju neke projekte. U tom kampu, radićemo muzičku terapiju sa decom, i istovremeno obučavati ukrajinske muzičare tehnici muzičke terapije tako da mogu kad se vrate u Ukrajinu, ili bilo gde da su trenutno raseljeni, da to primene. Ali fokus kampa biće i primena ostalih umetnosti u terapiji. Traume koje ratovi ostavljaju su ogromne, i umetnost može pomoći, to je dokazano. Tako da bi neki simbolični naslov bio povezan sa terapeutskom moći umetnosti.

Prošle godine sa vašim rediteljskim potpisom veliki uspeh doživela je premijera „Nosoroga“ Ežena Joneska, koja će se ovog leta u Teatru Ulysses igrati četiri večeri. Majstor apsurda je ovo delo pisao 1950-ih godina kao svoj komentar na virus nacizma, koji je za nas zbog korone bio još aktuelniji. Kako doživljavate to što je stvarnost ove godine globalno još mračnija i neizvesnija nego u doba pandemije?

– Pa teško mi pada sve sto se događa, naravno, kao i svima. Ovaj rat u Ukrajini je jedan mračni i teški oblak koji se nad sve nas nadvio. Toliko je paralela između rata kod nas devedesetih i ovoga sad u Ukrajini. A najstrašniji je taj osećaj besmisla. Ovde su toliki ljudi izginuli, raseljeni, istraumirani. Zašto? Da bi se nekoliko hiljada njih obogatilo, kriminalno privatizovalo društvenu imovinu i da bi ozbiljna korupcija zavladala na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. Sad će rasprodati i uništiti i sve prirodne resurse. I evo, opet gledamo slike razaranja, jadnih ljudi koji pokušavaju preživeti u nekim ruševinama, traže svoje najmilije koji su nestali, neke vojnike koji se uče ubijanju…

Kako i gde tražiti nadu u ovom sveopštem političkom, ideološkom, mentalnom, moralnom i duhovnom zagađenju savremenog sveta koje sluti na kataklizmu?

– U umetnosti i kreativnosti. Stvarno mislim da je to jedini put. To je ono što nas čini boljima, to je ono što nas je razvilo i izdignulo od životinja, načinilo nas ljudima. Svaka osoba ima u sebi kreativnu žicu za nešto i treba to razvijati… jer kad se kreativno izrazimo, kad nešto napravimo i na to smo ponosni to prozivodi pozitivnu energiju koja je neverovatno moćna. Nije važno da li je u pitanju pozorište, slikarstvo ili da smo zadovoljni kako smo skuvali ručak, počistili kuću ili popravili neki kvar… važno je da smo se potrudii da nešto napravimo dobro i da smo time zadovoljni. I naravno, solidarnost. Nema ništa lepše nego moći pomoći nekome. Tu je onaj koji pomaže na dobitku.

Autorska ekipa

Junake drame Tenesija Vilijamsa koja je obeležila svetske scene igraju: Branka Katić, Vanja Nenadić, Miloš Petrović Trojpec, Marko Todorović, Nađa Sekulić, Jovo Maksić, Nikola Malbaša, Miloš Lazarov i Bojana Stojković.

U autorskoj ekipi predstave su i dramaturškinja Željka Udovičić Pleština, tekst su preveli Vera Nešić i Dragoslav Andrić, scenografiju potpisuje Zorana Petrov, kostime Bjanka Adžić Ursulov, scenski pokret i koreografiju Staša Zurovac, a muziku kompozitori Najdžel Ozborn i Davor Roko.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.