Naša propast se odvijala u etapama 1

Prvi igrani film reditelja Nenada Pavlovića Trag divljači, koji se bazira na nekoliko književnih dela njegovog oca Živojina Žike Pavlovića, jednog od najvećih jugoslovenskih filmskih autora koji su obeležili i evropsku kinematografiju, pratila je velika pažnja javnosti od trenutka kad je počeo da se snima.

Scenario na kome se bazira čini edicija od deset knjiga, među kojima su Zid smrti i Lapot, za koje je Žika Pavlović 1985. i 1992. dobio Ninovu nagradu za roman godine.

Trenutno, ovaj film je u fazi postprodukcije, a kako za Danas kaže Nenad Pavlović, proces njegovog stvaranja uzeo mu je četvrtinu dosadašnjeg života. „Biće punih deset godina od početka rada na ideji, konceptu i scenariju, do premijere planirane za 2022. Put je bio mučan i trnovit, koliko i lep i inspirativan, prepun uspona i padova, ushićenja i razočaranja. Nadam se da će konačan utisak biti zadovoljavajući“.

Da li ste radeći ovaj film osećali i vrstu obaveze upravo zbog toga što Žika Pavlović danas ima kultno mesto u jugoslovenskoj kulturi?

– Postoji veliko opterećenje i odgovornost prema Žikinom radu i delu. Odrastanje, uopšte, i stasavanje u senci tako plodonosnog autora nosi ogroman teret i breme koje treba nekako prevazići. Mislim da sam emotivno i psihički dosegao tačku u kojoj sam bio spreman da se uhvatim u koštac sa svojim nasleđem. S druge strane, uveren sam da će biti ljudi koji će očekivati da pogledaju novi film Žike Pavlovića. To, naprosto, nije moguće, niti je to bio moj cilj, kao ni bilo kome od mojih saradnika.

 „Trag divljači“ prikazan je na ovogodišnjem festivalu u Puli. Kako je to prošlo?

– Pulski festival protekao je vrlo dobro. Nismo dobili dodatne finansije za postprodukciju, ali to nije ni bio primaran razlog učešća. Želeli smo da, po prvi put, prikažemo inserte iz filma, i da tako pokrenemo priču o filmu koja će prethoditi premijeri. Zadovoljan sam kako su oni primljeni, jer su reakcije bile odlične.

Film je svojevrsni omaž koji porodica pravi Žiki Pavloviću – u njemu igra i vaša sestra Milena Pavlović, a snimali ste u krajevima koje je on voleo. Kako se vi sećate vašeg oca?

– Među mnogim lokacijama snimali smo i u porodičnoj kući Pavlovića, gde je Žika napisao nekoliko svojih romana, i apsolutno je tačno da smo kao porodica želeli da odamo omaž njegovom životu i delu. Milena je 2018. u BDP režirala predstavu po Žikinoj noveli Raslo mi je badem drvo, a premijera je bila 29. novembra, na 20. godišnjicu njegove smrti. Snimanje Traga divljači završeno je 15. aprila, tačno osamdeset osam godina od Žikinog rođenja. Simbolika tih datuma je velika. Žike se sećam kao strogog i rigidnog, ali pravičnog oca i čoveka. Krasili su ga disciplina i posvećenost stvaralaštvu, a imao je nesputan duh, neodoljiv šarm, pulsirajuću energiju. Bio je duhovit, voleo je da se šali i zafrkava sa bliskim prijateljima.

Naša propast se odvijala u etapama 2

Koliko je „Trag divljači“ istovremeno i posvetu Crnom talasu, koji je neodvojiv od imena Žike Pavlovića?

– Ideja je bila da film bude posveta Crnom talasu, kao i film noaru, kroz pojedine citate, kao i mestimične dramaturške i estetske celine. Ipak, u današnje doba 21. veka, nije moguće snimiti film koji pripada pokretu iz 1960-ih godina. Publici bi to delovalo staromodno i nezanimljivo, čak i nerazumljivo. Zato smo koristili spoj starog i modernog, te pravili neku našu, novu, modernu verziju crnotalasovskog film noara. Najpre bi se moglo reći da je Trag divljači povratak estetici filmova iz 1970-ih godina. Pored citata filmovima Žike i Crnog talasa, odaju se omaži i filmovima kao što su Kineska četvrt Romana Polanskog, Jahači na duge staze Voltera Hila, Prezir Žan-Lika Godara…

Šta je scenario preuzeo iz sage „Divlji vetar“, i te dramatične storije o porodici Jotić?

– Pored Traga divljači, kako je naslovljen film, tu su i romani Lapot, Vašar na Svetog Aranđela i Lov na tigrove. Radnja koja se događa u Istočnoj Srbiji, u izmišljenom Žikinom gradu Vranovcu, pokriva period od 19. do 1980-ih godina 20. veka, a scenario je preuzeo glavne i sporedne likove iz ove sage, sa njihovim ličnim istorijama, međusobnim odnosima, pozicijama u društvu, mračnim tajnama i skrivenim čežnjama. No, kroz postmodernistički pristup, imali smo slobodu da likovima menjamo biografije, statuse i porodične korene, zarad dramaturgije filma i osnovnih zapleta priče.

Žika je o junacima ovih svojih dela pričao kroz mnogo nivoa – društveni, politički, socijalni, predstavljajući čitaocima jednu ozbiljnu porodičnu dramu, vreme Ozne, Udbaša, Studentske revolucije 1968… Koji period vi fokusirate u filmu?

– Priča ovog filma je vrlo kompleksna i možda će zahtevati od gledalaca koji nisu dovoljno upoznati sa istorijom Jugoslavije da pogledaju film više od jedanput. Radnja se odvija krajem 1970-ih godina, ali priča i zaplet se referišu na dešavanja s kraja 19. veka, na poslednje godine Drugog svetskog rata, na vladavinu Ozne, pa zatim Udbe, od kraja rata pa nadalje, na Studentske proteste ’68, kao i na neka aktuelna dešavanja 1978-79. godine.

 Šta je refleks na godine u kojima je vaš otac stvarao – od zabranjenog omnibusa „Grad“ iz 1963. do njegovih remek dela „Neprijatelj“, „Povratak“, „Buđenje pacova“, „Kad budem mrtav i beo“, „Zaseda“, zbog koje je 1969. morao da ide u Sloveniju, jer ovde više nije mogao da radi?

– Posle omnibusa Grad, Žika je iste 1963. snimio prvi samostalni celovečernji film Povratak. Međutim, usled nepodobnog prikaza tadašnjeg društva kroz podzemni svet kriminalaca i probisveta, film je bunkerisan naredne tri godine, tako da je zvanično izašao tek 1966. U međuvremenu, onemogućen da radi na svom tlu, Žika je, po prvi put, tražio podršku Slovenije u realizaciji filma Neprijatelj, uz pomoć Viba filma. Iako u potpunosti snimljen u Beogradu, sa srpskim glumcima, film zvanično nosi slovenački naziv – Sovražnik. Demistifikacija ili mistifikacija Jugoslavije koju pokušavam da prikažem u Tragu divljači zasniva se na upravo takvim primerima paradoksa. U pitanju je zemlja u kojoj je autor mogao doživeti cenzuru – zabranu rada u svojoj republici, ali sa mogućnošću da ode u susednu republiku i nesmetano stvara. Upravo iz tih razloga, Žika je govorio da će se period celokupnog stvaralaštva u kulturi posle Drugog svetskog rata, u jugoslovenskoj istoriji pamtiti kao Periklovo doba. Nažalost, nisu sve priče iz istorije Jugoslavije tako pozitivne, pa se u filmu trudimo da što bolje prikažemo kontradiktornosti koje su se životom u komunističkoj Jugoslaviji podrazumevale.

Glavni junak „Traga divljači“ je Jugoslav, novinar, idealista, a put mu se „ukršta“ sa potpukovnikom Udbe pred penzijom… Koja su ključna pitanja koja otvara vaš film?

– Taj udbaški potpukovnik je svedok ili počinilac mnogih zločina komunističkog režima, ali moj film ne pretenduje toliko da postavlja pitanja, iako ne pruža ni konkretne odgovore. Fokus je najpre na tome da se ljudima u Srbiji, ex-yu regionu i šire, predstavi kompleksnost države Jugoslavije i života ljudi u njoj. Nikako nije ideja da film postane bilo čiji politički pamflet, nego da probudi svest u ljudima da je to doba, kao i svako drugo doba u istoriji, imalo svoje mračne zločine, ali i blistave uspehe, uspone i padove, pluseve i minuse.

Rekli ste da je ovaj film zamišljen kao prvi deo trilogije o propasti nekadašnje velike Jugoslavije. U kom smislu bi se u toj trilogiji „dešifrovali“ i razlozi sadašnje propasti?

– Nisam siguran da će se trilogija, ako do nje uopšte dođe, baviti dešifrovanjem razloga naše propasti. Ne mislim za sebe niti da sam dovoljno obrazovan, ni iskusan, ni istoriografski potkovan, da bih se uopšte usudio da namećem svoje stavove na tu temu. Više bih voleo da kroz te filmove i gledaoci i ja dođemo do nekih sopstvenih zaključaka, pa makar ti zaključci bili međusobno suprotstavljeni. Ideja iza trilogije koju bih veoma voleo da realizujem je sledeća: Trag divljači dešava se krajem 1979, nekoliko meseci pred Titovu smrt, i najavljuje promene koje neminovno dolaze. Dakle – početak propasti. Drugi deo zamišljen je da se dešava tokom 1983-84, u vreme neverovatnog procvata kulture i umetnosti u Jugoslaviji, a pre svega, na muzičkoj sceni. Istovremeno, država postaje liberalnija, a sloboda ljudi i govora postaje primetnija. Ali, to je sve lažni privid utopije, koji biva razbucan državnim uvođenjem heroina na tržište – droge koja uz pomoć HIV virusa uništava elan mladog, nepatvorenog muzičkog pokreta. Privid kratkotrajnog prosperiteta, zapravo, samo najavljuje destruktivnu mašineriju građanskog rata koja će zavladati 1990-ih godina, što bi bila tema trećeg dela trilogije.

Radnja filma „Trag divljači“ počinje 1979, u godini kada ste vi rođeni. Šta je vama lično i generacijski najuzbudljivije u tom našem tragu divljači?

– Smatram da kraj 1970-ih godina, neposredno pred Titovu smrt, predstavlja početak kraja Jugoslavije. I koliko god da je tadašnji život i dalje patio od posledica NOB ili NOR, partijskih ideala i zabluda o, kako se ispostavilo, lažno nametnutoj ideji bratstva i jedinstva – meni je taj period detinjstva nešto što pamtim po osećanjima sreće, blagostanja i bezbrižnosti, iako ne bih sebe nazvao jugonostalgičarem. Da napomenem, pripadam jednoj od poslednjih generacija Titovih pionira, koji su podnosili zakletvu prilikom polaska u osnovnu školu. Svejedno, tragedija i užas koji su nastupili nedugo potom, takođe predstavljaju uzbudljiv trag te naše divljači, samo u daleko mračnijem, negativnijemm kontekstu, čije posledice trpimo i dan danas.

Kad možemo da očekujemo premijeru ovog filma, i gde biste vi voleli da „Trag divljači“ prvo bude prikazan?

– Premijera svakako neće biti pre proleća 2022, a nemamo definisan plan gde će i kada film biti prvi put prikazan. Zasad se ne opterećujem time, najpre želim da film uspešno izmontiram i privedem kraju kroz druge faze postprodukcije. Tek potom ćemo definisati detalje oko premijere.

Predrag Miki Manojlović, Raša Bukvić…

U Tragu divljači Nenad Pavlović okupio je A glumačku ekipu – ulogu novinara Jugoslava igra Raša Bukvić, potpukovnika Udbe Predrag Miki Manojlović, koji je pre više od četiri decenije sarađivao sa Žikom Pavlovićem u filmu Hajka. Miloša Timotijevića gledaćemo u liku njegovog sina, a tu su i Nada Šargin, Filip Šovagović, Dragan Bjelogrlić, Boris Milivojević, Mirko Vlahović, Petar Zekavica, Novak Bilbija, Milena Radulović, Jovo Maksić, Milan Čučilović, Sanja Marković, Pavle Čemerikić…

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.