Po Simjanovićevoj muzici se prepoznaje jugoslovenska i srpska kinematografija

Bio je izuzetan majstor koji je spojio rok i veliku filmsku muziku u nešto samo njegovo, istovremeno lagano i teško, sentimentalno ali čvrsto. No, o tome će pričati moje kolege, čije filmove je Simke ne samo ozvučio, već obilježio. Ja tome samo želim dodati to da sam ga poznavao, i to dugo još tamo od „Grlom u jagode“, da smo se povremeno družili i da će mi ta čudesna energija i veselje, taj njegov glasni smijeh, nedostajati kad god dođem u Beograd. Ukratko, uz to što je bio veliki kompozitor, Simke je bio, što je jednako ako ne i važnije, sjajan čovjek, dobar čovjek – kaže reditelj Rajko Grlić za Danas.

– Simke i ja smo bili drugari od davnih dana, osamdesetih godina, on je svirao u Elipsama, i u Siluetama, ja sam bio u Crnim biserima, pa smo sarađivali i svirali zajedno – prisetio se za naš list muzičar Vladimir Janković Džet.

On je dodao da je Simjanović vrlo brzo otišao u druge vode i postao je naš Morikone.

– Bio je stvarno sjajan filmski kompozitor čije se teme za filmove pamte bolje nego filmovi za koje ih je pravio, a to je velika stvar. Veliki je gubitak za našu kulturu i za našu muziku, ali u takvom vremenu živimo da ovo što se dešava ne bira. Možemo samo da žalimo – ističe Janković.

Goran Skrobonja, književnik i prevodilac koji je učestvovao u Rubber Soul projektu, svojevrsnoj posveti muzici Bitlsa, za Danas ističe kako tek s odlaskom nekih ljudi uvidimo svu veličinu njihovog značaja.

– To je strahovit gubitak. Rasli smo uz filmove za koje je komponovao muziku. Spomenuću samo „Nacionalnu klasu“ i „Miris poljskog cveća“. Nezamislivo je da Zoran Simjanović više neće komponovati. Nismo ni svesni koliko toga shvatamo zdravo za gotovo, a kad neki ljudi odu, tek onda postanemo svesni koliko su važni i veliki i šta su sve uradili.

Radoslav Zelenović, dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke i doskora upravnik Audio vizuelnog Arhiva i Centra za digitalizaciju Srpske akademije nauka i umetnosti,, kaže da je sa Zoranom Simjanovićem preko posla postao dobar prijatelj s kojim se godinama družio.

– On je dobitnik i Zlatnog pečata Kinoteke i Nagrade „Aleksandar Lifka“ – podsetio je Zelenović, dodajući da je manje poznato da je Simjanović bio i „fantastični filmski arhivista“.

– Ne postoji ništa od njegovog stvaralaštva što nije sređeno, što nije popisano i što nije dostupno. Kako su se menjali sistemi zaštite, on im se prilagođavao – od VHS-a do DVD-ja. Jednom sam o njemu držao tribinu na Palama i rekao mu „Simke, pošalji mi nešto da se podsetim“. Uzvratio mi je mejlom koji ima 54.000 karaktera i 64 strane. I, tu je apsolutno sve što je Simke radio na filmu, na serijama, na dokumentarcima, 500 reklama, mjuzikli, pozorišne predstave, knjige, sve je u tom, sada dokumentu, bilo popisano. Dakle, Simketova muzika je nešto po čemu se prepoznaju filmovi. Čak bih rekao da se po njegovoj muzici prepoznaje jugoslovenska i srpska kinematografija. Njegovo stvaralaštvo je do te mere postalo opšte dobro da je on deo našeg muzičkog obrazovanja. Te teme kao što su bile u „Nacionalnoj klasi“, „Petrijinom vencu“, „Balkan Ekspresu“… prepoznatljivi su deo njegovog opusa i naše kinematografije. Kad je napravio temu za „Grlom u jagode“, ispostavilo se da kao što je ova serija testament naše generacije, tako je i ova njegova muzika himna naše generacije – smatra Zelenović. Prema njegovim rečima, Zoran Simjanović je bio i beskrajno radoznao čovek.

– Radio bi muziku za pozorišnu predstavu u Parizu, za film, pisao knjige, a ne treba zaboraviti i da je jedan od rodonačelnika rokenrola na ovom prostoru – podseća Zelenović, dodajući da će Simjanović ipak najviše ostati upamćen kao tvorac muzike za pokretne slike. – To je ogromna zaostavština za našu kinematografiju i ogroman značaj za našu kulturu – zaključuje Radoslav Zelenović.

Glumac Branko Cvejić je rekao za Danas da ga je odlazak Zorana Simjanovića veoma pogodio i da mu je utoliko teže da govori.

– Kako mi reče jedna meni veoma draga osoba, „ja mislim da on nije umro“. Stvarno sam s nevericom gledao u te reči – „in memoriam“ jer o njemu mislim kao nekom ko je večit jer je iza sebe ostavio toliko fantastičnih stvari da ja najiskrenije tako i mislim – da je večit. Bio je dosta duhovit čovek, dugo se znamo, družili smo se… – kazao je Cvejić. Upitan koja je njemu najdraža kompozicija Simjanovića odgovara da je to naravno glavna tema serije „Grlom u jagode“ i filma „Jagode u grlu“.  – On je tu temu inače uradio na sigurno tridesetak različitih načina. Sećam se, kad je bila proslava povodom te serije, svako je izašao i nešto tim povodom kazao a ja sam mu rekao tada: „Dragi moj Simke, najdivnija ti je ta muzika, ali zašto nisi mogao da mi napraviš neki instrumental pa da onda ja iza njega nešto govorim, da spustim i dubokim glasom kažem: oh, kako te volim“ – prisetio se Cvejić, napominjući da pamti i to da Simjanović i on nikad nisu iskoristili popularnost te serije i te muzike, a da ovde neretko vlada lopovluk po pitanju autorskih prava i da je kultura zaborava veoma izražena.

– Nadam se da se ona kod Simketa neće desiti – poručio je Branko Cvejić.

„Sa velikim žaljenjem primili smo vest o smrti kompozitora Zorana Simjanovića, velikog umetnika i izuzetnog čoveka, laureata Nagrade za životno delo 67/68. Martovskog festivala – Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma“, navodi se u saopštenju popularnog Kratkog metra, koji bi u dvostrukom izdanju trebalo da se održi naredne nedelje.

„Odbor Martovskog festivala još prošle godine doneo je odluku da Simjanoviću, kao jednom od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih kompozitora primenjene muzike, pripadne ovo priznanje. Budući da 67. Martovski festival zbog pandemije korona virusa nije održan tokom 2020. godine, nagrada je trebalo da mu bude uručena na svečanom otvaranju ovogodišnjeg, duplog izdanja manifestacije, 19. aprila u Domu omladine Beograda“, podsećaju sa Festivala i dodaju da nakon vesti o smrti najčuvenijeg kompozitora filmske muzike kod nas „doneta je odluka da ovogodišnji 67/68. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma bude posvećen Zoranu Simjanoviću, u znak sećanja na njegov neizmerni doprinos filmu i muzici, koji će ostati trajno upisan zlatnim slovima u istoriju srpske kulture i umetnosti“.