Foto: J. Patarčić/DanasU vremenu kada gotovo da nemamo člana porodice, prijatelja, komšiju ili poznanika koji nije onkološki pacijent, čini se da se nikada više nije ćutalo o ovoj temi. Da prekine tišinu i javno progovori o ovoj opakoj bolesti, odlučila je glumica Minja Peković, koja će svojom monodramom “Bravo za klovna” povesti publiku na putovanje puno uspona i padova, a koje je i sama, poput mnogih ljudi, iskusila na sopstvenoj koži.
“Bravo za klovna” je prvi autorski projekat Minje Peković, glumice Narodnog pozorišta Subotice, nastao je iz njene želje da, pre svega sebi, a potom i drugima, objasni ono kroz šta je prošla lečeći se od raka dojke.
“Dok sam bila na terapijama, pisala sam dnevnik i da bi mi sve bilo lakše, nekako sam kroz kreativnu prizmu pokušavala da protuprim sve te događaje, odnosno da ih zamišljam scenski i da ih tako obrađujem u svojoj glavi. Onda sam pomislila da bi možda, jednoga dana, ako se već sve to dešava glumcu, umetniku, odnosno izvođaču, nekako moralo nešto da se uradi od tog materijala, ali onda je sve to prošlo i više nisam mislila o tome”, započinje priču Minja.
Međutim, nekoliko meseci kasnije, na podstrek direktora Narodnog pozorišta Subotice Miloša Nikolića i pomen čuvene francuske šansonjerke Edit Pjaf, Minja se vratila svom dnevniku i iz njega iznedrila jedinstvenu priču, isprepletenu motivima iz sopstvenog i Editinog života.
“Dok su terapije trajale, slušala sam njenu muziku i to je bila moja borba s francuskim, jer sam ga učila u školi, ali nikada nisam došla do tačke da ga govorim. Slušala sam njene pesme koje sam razumela tek-tek i pomislila da je sve to jedna te ista tema. Tog trenutka sam uzela njene biografije, autobiografiju sam čitala i ranije, a tada sam pokušala da nađem sve materijale, da ih prikupim, da vidim šta znam, šta ne znam i onda su počele da se pojavljuju paralele. Tako je to krenulo da se ‘kuva’ i sledeće je bilo kad ćemo to raditi, kad imamo prostora, kad nam repertoarski odgovara i ovog leta sam sredila beleške i predala direktorki Drame Jeleni Mihajlović”, kaže Minja.
Otuda i naziv “Bravo za klovna”, koji zapravo krije naslov jedne od pesama Edit Pjaf, a koji je inspirisao našu sagovornicu da ideja koju ima sazre, dok je druga spona to što je i sam glumac, kako kaže, na neki način klovn.
“Glumac na sceni može i da plače, a publika da se smeje. Tako je klov zapravo slika svih naših osobina, preuveličana, proširena, pa je mi gledamo s nekom toplinom i radošću od spolja, ali nam ukazuje na to šta se dešava unutra. To je dugo bio radni naslov, ali smo na kraju potvrdili da će ostati tako”, dodaje glumica Narodnog pozorišta Subotice.
Kada je u pitanju žanr, Minja kaže da je odabrala onaj koji najviše voli da igra i gleda – tragikomediju, koja će, kako ističe, publiku povesti na putovanje na kojem se dešavalo “sve i svašta”, od trenutaka koji su bili tužni, teški i bolni, pa do onih koji su bili ispunjeni radošću, duhovnošću, te raznim bizarnostima i apsurdima kojima “čovek ne može da se ne nasmeje”.
“Ono što je moja želja, i to moram da naglasim, jeste da ovo nije klasična, ispovedna monodrama, u smislu da ću izaći i ispričati svoju tužnu priču. Mi smo otišli u stilizaciju, estetizaciju, upravo zato da to ne bi gađalo najniža osećanja, da ne bi udaralo u stomak, već da tome priđemo s druge strane, s nekom vedrinom, toplinom i nadom. Naravno da nije sve ružičasto i ne može da bude, ali to ne znači da treba da ga polijemo crnom bojom, jer ni to nije realno. Život je uvek u nekim nijansama, nikada to nije ni crno ni belo ni roze, ali ima svih tih boja i to je ono što smo želeli da postignemo”, predočava Minja.
A da bi to postigla, Minja je još pre ulaska u stvaralaščki proces, morala da donese jednu važnu odluku, a to je da bude otvorena što, kako naglašava, podrazumeva da progovori o nečemu što bi “čovek možda zadržao za sebe, pa ga upakovao”.
“Taj momenat težine se dešavao dok sam pisala, zapravo dok sam donosila odluku da ću ovo sada da kažem, ovo ću sada da izgovorim. Pa onda, jel moram baš tako? Jel to sada možda ipak premalo ili previše? Jesam li olakšala ili otežala? To su bile dileme, ali kada se odluka donese, onda se rešenje otvara. Kada kreneš, jedna ideja, druga, treća, samo te vodi, ali ta odluka da ćeš biti otvoren i u kojim trenucima i koliko, to je bilo najteže”, ističe glumica.
Za takav pristup se odlučila zbog toga što je i sama primetila da je ovo tema kojom smo gotovo svi okruženi, ali o njoj retko govorimo, a i kada progovorimo, uvek pričamo “kroz neku crnu prizmu”.
“To je i dalje malo tabu zato što je fatalno. Svi kad čuju reč, to je reč koja se ne izgovara. To je strah i svi to doživljavaju kao kraj. Medicina je dokazala da nije baš uvek tako i da, što se tiče ove bolesti, dva i dva nisu uvek četiri. Dok sam se lečila, želela sam da verujem da sve na ovom svetu ima neki smisao. Bilo loše ili dobro, želela sam to da posmatram kao jednu lekciju u svom životu, kao upozorenje, opomenu, zapravo kao alarm za buđenje i da vidim kako je i zašto do toga došlo, gde sam se ja zaglavila u sebi. To često nazivaju bolešću tuge. Jedan iskusni američki onkolog je rekao, i meni je ta rečenica sve vreme motiv, da rak nastaje kada čovek spusti krila. Meni je u glavi bilo ‘dobro, to dolazi iznutra’, a ako dolazi iznutra, to nije virus, nije bakterija, to nije spoljašnji neprijatelj, možda sam ja samoj sebi neprijatelj. Ne znam, nemam odgovore, nisam lekar i neću dati nikome uputstva kako i šta, ali hajde da to razmotrimo s druge strane, koja nije fatalistička”, ističe Minja.
Ono što je takođe uvidela, jeste da smo kao ljudi vrlo često skloni da ne napuštamo zonu komfora, čak i kada nam ne prija, samo zato što smo na nju navikli i zato što nam je poznata, sve dok nas jednog dana neko ili nešto “ne udari nogom o glavu”.
“Nije problem poslat da te uništi, nego da te promeni, ako može. Za nas je problem uvek ‘neko radi protiv mene’, ‘svi su se urotili protiv mene’, ‘nemam sreće’, ‘što baš ja’, ‘šta sam skivio’. Sve je neka kazna, a u stvari, možda je to poziv da se spasiš. Možda je to šamar otrežnjenja i hajde da ga tako posmatramo. To je bila moja želja da, ono što je u većni slučajeva naše tumačenje ‘jao nesreća’, u suštini bude poziv za promenu. Ja sam pokušala tako da ga posmatram i sigurno je da se mnogi sa mnom neće složiti, a možda jedan hoće. Možda jednom to nešto može da znači, pa da mu bude sutra bolje”, kaže Minja.
Upravo je “renoviranje sebe iznutra”, ono što Minja ističe kao najdragocenije iskustvo koje nosi sa sobom iz borbe iz koje je izašla kao pobednik.
“To je ujedno bio i najteži korak, jer to deluje čoveku nemoguće. Sve je to previše, ali kada se u to uđe, to zadovoljstvo, ta radost, vratila mi se vera i radost, i to je ono što je najlepše iz cele te priče. Ono što mi je najteže bilo je suočavanje. To je uvek najteže, da sada imamo taj problem jer, kao i svi mi, u tom trenutku imam neke druge planove. Ja imam sad planove, hoću drugo dete, treće, ja sam zamislila četvoro u svojoj glavi, da sad moram da idem na neke terapije, taj bes, ta ljutnja, da se nešto saplelo, a to sve spada u deo suočavanja”, iskrena je naša sagovornica.
Ipak, bilo je i lepih emocija, od kojih Minja izdvaja osećaj duboke vere i optimizma koje želi da prenese i na publiku, ali i da ih ostavi u razmišljanju koliko se zapravo bave onim što je unutar njih samih.
“Da li smo uvek svesni toga? Ja, na primer, nisam bila. Mislila sam da jesam i da je nekako sve na svom mestu, i tek kada se to desilo, počela sam da preispitujem neke svoje mehanizme ponašanja i emotivnog reagovanja kojima se do tada nisam bavila na takav način da pravim disekciju svojih emocija, da ih analiziram, dešifrujem, ali je očigledno da sam došla u situaciju da to moram da uradim. To mi je puno značilo i to je ono što bih volela da inspiriše ljude, da se još jednom zapitaju kako se osećaju iznutra i da li tu nešto treba promeniti. Ne da bi izgubili autentičnost, nego da bi pomogli sebi da dobiju ono što zapravo jesu i da bi se oslobodili svih nakupljenih šablona koje kroz život, iz raznih razloga, usvajamo i koji su nam koristili da bi nas odbranili i zaštitili, ali koji u nekom trenutku prestanu da nam budu od koristi, a mi ih i dalje čuvamo, i onda postanu destruktivni i idu protiv nas. To je ono čime klovn žonglira sve vreme i, nadam se, svi koji dođu da gledaju, zajedno sa mnom”, poručuje Minja Peković.
Monodrama “Bravo za klovna” biće premijerno izvedena u petak, 9. decembra, u Narodnom pozorištu Subotica na sceni “Jadran” od 20 časova.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
