Foto: Wolfgang Thaler (c) Wien Museum

… Bečki muzej odužio se ovom svetski poznatom „ocu savremene bečke arhitekture“, „tvorcu bečke secesije“, „učitelju čitave generacije“ i voljenom profesoru bečke Akademije lepih umetnosti na prelazu iz 19. u 20. vek. Izložbu povodom 100. godišnjice smrti kreatora „arhitekture budućnosti koja se temelji na funkcionalnosti, materijalu i konstrukciji, čiji je rad za predstavnike bečke moderne označavao novi pomak, a za čuvare tradicije provokaciju“ trajaće do 7. oktobra, saopštilo je Predstavništvo grada Beča u Beogradu.

„Većina od 500 eksponata deo je Vagnerove zaostavštine koja se smatra najvećim blagom zbirke Bečkog muzeja. Uz izložene predmete u javnosti prvi put mogu da se vide vrhunska dela iz drugih bečkih institucija kulture – Kabineta grafike i crteža, Akademije likovnih umetnosti u Beču, Muzeja Albertina… Izložba zauzima ceo gornji sprat Bečkog muzeja, što govori da je ovaj događaj dobio tri puta veći prostor od uobičajenih izložbi u Beču. Osim Vagnerovih dela, na izložbi je detaljno prikazan umetnički, kulturni i politički kontekst njegovog stvaranja, kao i jedinstveni predmeti koji svedoče o njegovoj harizmi i slavi – skupoceni crteži, modeli, nameštaj, slike i lični predmeti“, navodi se u saopštenju Bečkog predstavništva u Beogradu.

Osim sećanja na Ota Vagnera, ambicija ove izložbe je da skrene pažnju na i danas aktuelna pitanja koja je Vagner postavljao pre više od jednog veka – kakva je uloga umetnosti u izgradnji gradova i na koji način se povezuju kvalitet, estetika i funkcionalnost arhitekture.

Sin službenika na Mađarskom kraljevskom dvoru Oto Vagner rano je ostao bez oca. Odrastao je pod uticajem majke koja je želela da sina advokata. Sa šesnaest godina počeo je studije na Politehničkom institutu u Beču, koje je na preporuku čuvenog arhitekte Teofila Hansena nastavio u Berlinu. U dvadesetoj godini vratio se u Beč, gde je završio i Akademiju lepih umetnosti.

Na izložbi u Bečkom muzeju prvi put detaljno je obrađena rana faza Vagnerovog rada u kojoj je bio nadahnut čuvenog bečkom „prstenastom“ ulicom Ringštrase. Suprotno tadašnjim tendencijama u arhitekturi prednost je dao lepoti jednostavnosti inspirisan renesansom. Istovremeno, da bi obezbedio sebi finansijsku nezavisnost, uspešno je kupovao nekretnine i gradio stambene zgrade za izdavanje.

Centralni deo izložbe posvećen je Vagnerovoj viziju velegrada – od plana za izgradnju Beča do najveće porudžbine u njegovoj karijeri, Bečke gradske železnice. Za Vagnerov rad prekretnicu su predstavljali susret sa tehničkim zahtevima modernog saobraćaja i mesto profesora na Akademiji likovnih umetnosti, jer je zahvaljujući „kreativnoj razmeni sa studentima“, postao osnivač bečke secesije. Teoretičari arhitekture njegovu crkvu svetog Leopolda u Štajnhofu – prvu evropsku bogomolju sagrađenu u maniru art nuvoa i Poštansku štedionicu kao prvu funkcionalnu građevinu, smatraju ključnim arhitektonskim građevinama 20. veka.

Bečke turističke agencije imaju posebne programe „Beč Ota Vagnera“ za obilazak njegovih zdanja, među kojima su: „Majolikahaus“, Carska i kraljevska privatna austrijska banka, Bečka podzemna želježnica, Paviljoni na Karlspacu, Palata Hojos… NJima treba dodati i Berzu u Amsterdamu i Rumbak sinagogu u Budimpešti.

Važno mesto na izložbi predstavljaju Vagnerovi crteži koji svedoče o njegovim uzaludnim pokušajima da za cara Franju Jozefa izgradi imperijalnu modernu arhitekturu. Gotovo opsesivno čitavu deceniju bavio se projektima za Gradski muzej na Karlsplacu, čiju su izgradnju sprečili „tradicionalisti“, a na čijem mestu se danas nalazi Bečki muzej, u kome se održava ova izložba o Vagneru.

Oto Vagner pisao je i knjige o arhitekturi – više izdanja „Crteža, projekata i izvedenih zgrada“, koje je sam objavio, do kultne „Moderne arhitekture“, koja je doživela četiri izdanja, poslednje 1914. pod nazivom „Arhitektura danas“. Tokom Prvog svetskog rata projektovao je bolnice, kasarne i montažne crkve. Preminuo je 11. aprila 1918, ostavivši iza sebe čitavu generaciju svojih učenika značajnih arhitekata: Jozefa Hofmana, Jozefa Mariju Olbrika, Jožu Plečnika, Maksa Fabianjai, Rudolfa Šindlera…

Iako je Vagner za života slavljen kao najveći živi arhitekta, njegov arhitektonski koncept izgubio je na značaju padom Austrougarske monarhije. Tek šezdesetih godina 20. veka njegovo delo ponovo postaje svetski aktuelno i priznato kao deo kulturnog nasleđa Austrije.

Jugoslavija u Palati Hojos

Palata Hojos, koju je Oto Vagner projektovao krajem 19. veka, 1903. došla je u posed plemićke porodice Hojos, poreklom iz Španije, da bi je 1957. za svoju ambasadu u Austriji kupila tadašnja FNR Jugoslavija. Posle raspada SFRJ Jugoslovenska ambasada pripala je Srbiji, ali je u konačnoj raspodeli rezidencija među bivšim jugoslovenskim republikama 2011. prešla u vlasništvo Hrvatske. U Beču se priča da je grof od Hojosa Aleksandar, koji nije živeo u ovoj palati, kao austrougarski diplomata tokom Prvog svetskog rata bio jedan od glavnih zagovornika „tvrde politike“ protiv Srbije – izdejstvovao je nemačke garancije u ratu protiv Srbije i zalagao se za njenu podelu između Austrougarske i Bugarske.