Reditelj Haris Pašović: Mi smo na Balkanu idealni za Frojda, za proučavanje 1Foto: Bojan Marojević

Kako god da je bilo ono naše bratstvo-jedinstvo, to je prošlost. Bitno je da danas postoji jedinstven kulturni, ali i ekonomski prostor. Ja sam proteklih godina mnogo puta dolazio u Beograd i profesionalno i privatno. Mnoge moje predstave su gostovale u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Sada je, zaista, jako lijepo ponovo režirati u Beogradu. I nisam nostalgičan, ja sam čovjek sadašnjosti i budućnosti. Potpuno mi je prirodno da režiram ovdje – kaže u razgovoru za Danas Haris Pašović, jedan od retkih pozorišnih reditelja sa ovog prostora koji je, kao i Tomaž Pandur, posle devedesetih godina ostvario konekciju sa brojnim evropskim i svetskim pozorišnim kućama i postao poznat na međunarodnim scenama.

Uz njegovo ime danas se vezuje i moralni integritet, još jedna važna odlika, za neke i značajnija – Pašović se vratio iz Beograda u Sarajevo, i sve godine njegove strašne ratne opsade proveo je sa svojim sugrađanima.

U godinama kada ne mali broj umetnika sa ovog prostora nije mogao da odoli nacionalističkom ludilu, Pašović je sačuvao ljudsko i umetničko dostojanstvo.

Njegova prva režija u Beogradu posle tri decenije, “Gospođica Julija” Augusta Strindberga, koju ćemo večeras premijerno gledati na sceni Madlenianuma, čeka se kao pozorišni događaj još od prvih najava za ovu predstavu.

“Gospođica Julija” je od 1906. i prve premijere postala jedna od najčešće izvođenih i ekranizovanih drama. U čemu leži njena svevremenost i ono što vas lično najviše uzbuđuje?

– Strindberg je snagom svog umjetničkog genija napisao psihoanalitički komad par excellence, prije nego što je Frojd formulisao osnovne principe psihoanalize. Komplikovani muško-ženski odnosi; destrukcija i autodestrukcija; tabuizirana ženska seksualnosti i seksualnost uopšte; represija porodice i društva na pojedinca – to su sve i naše teme danas. Ova predstava vraća fokus na unutrašnji svijet pojedinca.

Strindbergova junakinja je grofovska ćerka, i iz želje da razbije društvene i moralne barijere koje podrazumeva njen stalež, počinje ljubavnu vezu sa slugom… Ko je danas gospođica Julija, gde je i šta radi?

– U mojoj adaptaciji ona je Slovenka, kćerka slovenačkog tajkuna, mlada bogatašica čiji život uništava njen status.
Nju igra slovenačka glumica Sara Dirnbek. A sluga Žan, igra ga nevjerovatni Strahinja Blažić, je iz Srbije. Kuharica Kristina, izvrsna Mina Pavlica je Hercegovka, također gastarbajter. Ostala posluga su mladi ljudi iz Srbije, Bosne i Makedonije koji su, kao i desetine hiljda drugih, morali napustiti svoje domove i poći u ekonomsku emigraciju. Oni su u EU na dnu društvene ljestvice.

Koliko je u savremenom svetu, a posebno u ovom našem balkanskom tunelu, moguće razbijati nametnuta klasna i ostala pravila?

– Ovo jeste komad i o klasnom pitanju. U tom smislu mlada bahata bogatašica koja ničim, osim rođenjem, nije zaslužila svoje ogromno bogatstvo, nije nevina žrtva, nego je i sama agresivna i sprovodi nad poslugom ono, što bi danas nazvali – mobingom. S druge strane, Žan je talentovaniji i sposobniji od nje, ali je osujećen time što je rođen siromašan.

Kako se mi, posle svih strahota iz devedesetih nosimo sa nacionalnim i društvenim “normama” koje nam nameću političari u ovim našim malim državicama, ali i neoliberalni kapitalizam?

– Posljedice ekonomske i društvene promjene u posljednjih tridesetak godina na Balkanu su dramatične, i ovaj komad govori o nekima od njih. Strindberg je označio da je ovo naturalistička tragedija. Zaista jeste. To je tragedija mladih ljudi kojima su ukradene sve mogućnosti, sloboda i snovi.

Radnja “Julije” događa se na Ivanjdan, kada ljudi po verovanju mogu da budu “začarani i da polude”. Zašto nam se čini da je na Balkanu stalno neki Ivanjdan koji nas sluđuje?

– Mi, na Balkanu, imamo poseban mentalitet, koji je ponekad fantastičan, jedinstven. A ponekad je mračan, užasan. Mi smo idealni za Frojda, za proučavanje.

Prva predstava s kojom ste gostovali u Beogradu posle devedesetih bila je “Pobuna u Narodnom pozorištu”, u kojoj ste i eksplicitno i simbolički pozvali na pomirenje. Ona je bila i vaša lična katarza za godine koje ste proživeli u Sarajevu tokom opsade, kako ste izjavili, i deo vašeg sna – da sva deca iz sveta i našeg regiona mogu da se igraju zajedno. Da li je taj san danas bliži realnosti ili je još dalje od mogućeg ostvarenja?

– Divno je da se sjećate toga iako je prošlo sedamnaest godina od te predstave!! Danas smo bliži tom mom snu iz “Pobune u Narodnom pozorištu”! Radim sa mladim ljudima iz cijelog regiona, predajem im na akademijama i drugim fakultetima u Sarajevu, Novom Sadu i Bledu. Oni su toliko normalni, toliko otvoreni, toliko radoznali, da je taj moj san već sadašnjost. Oni ne žele da nose teret starijih, njima su te priče dosadne i ja ih potpuno razumijem. Rađa se jedna potpuno nova stvarnosti na Balkanu.

A vaša poslednja režija ovde, “Čekajući Godoa” u BDP-u, ušla je u istoriju kao poslednja predstava u SFRJ. Kakav je vaš doživljaj, da li je bratstvo-jedinstvo bilo floskula?

– Kako god da je bilo, to je prošlost. Bitno je da danas postoji jedinstven kulturni, ali i ekonomski prostor na Balkanu.

Zašto je političarima bilo tako lako da izazovu mržnju u zemlji u kojoj su međuetnički brakovi bili normalna stvar?

– Bitno je da je sada moć tih mrziteljskih nazovipolitičara, skoro ništavna. LJudi im više ne vjeruju, jer ljudi na Balkanu sada imaju iskustvo da su prevareni.

Kakvog Godoa danas čekamo?

– Danas je to neki Godo sa torbom novčanica. Većina ljudi su toliko osiromašili da počinju da gube smisao.

Sa “Pobunom u Narodnom pozorištu” gostovali ste u Jugoslovenskom dramskom, gde ste režirali “Buđenje proleća” i “Dozivanje ptica”, kultne produkcije ove kuće. Šta za vas ona danas znači?

– Ja i danas Jugoslovensko dramsko doživljavam kao svoju kuću. To je pozorište u kojem sam napravio neke od svojih najznačajnijih predstava i formirao se kao umjetnik. Imao sam dvadeset šest godina kad sam režirao “Buđenje proljeća.” A vrlo je lijepo da JDP još baštini sve te fantastične predstave i umjetnike iz cijele Jugoslavije koji su bili dio tog jedinstvenog pozorišta. Sretan sam da sam u toj priči JDP-a i ja i moje predstave. Danas to pozorište ima izuzetne glumce, koji su u pravom smislu nasljednici najvećih koji su igrali na toj sceni. To je jedan istinski uzbudljiv kontinuitet.

Od svega što smo nekada imali, čini se da je ostao da živi samo taj koncept jugoslovenske kulture. Da li je Balkan u tome ispred Evrope, koja multikulturalnost plasira poslednjih dvadesetak godina?

– Mi smo ponekad skloni da romantizujemo nas na Balkanu. Istina je da smo mi jedinstveni po tom nerazdvojivom multikulturalizmu, to je nešto što Evropa tek treba da uči. S druge strane, naša izdvajanja za kulturu su tako mizerna da nas stavljaju na samo dno u Evropi.

Kako biste uporedili projekat KPGT-a i njegovu misiju da artikuliše koncept jedinstvenog kulturnog prostora u kojoj ste i vi bili, sa East West centrom čiji ste osnivač i lider, koji je do sada sarađivao sa stvaraocima iz oko dvadeset pet zemalja sveta?

– KPGT LJubiše Ristića je bio vrlo značajan projekat osamdesetih godina prošlog vijeka. Neke od predstava KPGT-a, i LJubiše Ristića, neprevaziđena su pozorišna klasika, a istovremeno su avangardne i danas. East West Centar jeste orijentisan regionalno, ali i internacionalno. Prosto, sad je drugačije vrijeme i povezivanja su mnogostruka. To ima svoje dobre i loše strane. Za šesnaest godina East West Centar je igrao na tri kontinenta u dvadeset pet zemalja; radio sa više od hiljadu umjetnika iz dvadeset zemalja; učestvovali smo na dva najznačajnija evropska teatarska festivala – Edinburg International Festival i Festival d’Avignon, i na još tridesetak drugih… To je dobro. S druge strane, kad nemamo pomoć države, cijenu nezavisnosti plaćamo tako što imamo mala finansijska sredstva sa kojima radimo.

Pokrenuli ste i “Sarajevofest”, da bi se, kako ste izjavili, razjasnio odnos između kulture i politike. Kako se odbraniti od toga što naši balkanski političari kulturu doživljavaju kao nacionalno-propagandni projekat, i svaku kritičku reč umetnika i medija pokušavaju da uguše?

– Primjer za to je da je Vlada Kantona Sarajevo ugasila internacionalni Jazz Fest Sarajevo od kojeg je direktor Edin Zupčević napravio čudo! Festival je imao svoju publiku, ljudi su dolazili iz raznih gradova regiona na Jazz Fest. Ali Edin Zupčević piše izuzetno kritičke tekstove o vlasti i opoziciji jednako. Nikome ne valja. Kazna je bila da su ugasili jedan evropski poznat kulturni projekat.

Bili ste u Beogradu i kao gost koga je pozvao glumac Predrag Miki Manojlović kad je primao nagradu “Dobričin prsten”. Koliko je, ili nije, Beograd i danas neki vaš grad?

– Ja u Beogradu imam toliko mnogo prijatelja, neki od njih su mi kao porodica. Miki Manojlović je genijalan glumac i moj dugogodišnji prijatelj, napravili smo nekoliko važnih predstava zajedno. U Beogradu postoji nevjerovatan talenat, a ja obožavam talenat! Ima mnogo kreativnih ljudi u svim oblastima, osjeća se potreba povezivanja sa svijetom, ali postoji i samosvijest o vlastitim vrijednostima. Pored Atine, Beograd je jedina metropola na Balkanu. Meni prija njegova dinamika, volim Dunav i Savu, sviđa mi se urbani supstrat Beograda. Znam da će mnogi moji prijatelji sad prevrnuti očima jer oni misle da je urbana tekstura Beograda uništena, ali nije tako. Ona je živa i snažna. Najboje se osjećam u velikim gradovima, u Parizu, Milanu, Sank Peterburgu, Madridu, Atini, Šangaju, Londonu. Toj listi svakako pridružujem i Beograd danas.

Sreća, samo u užem smislu

Haris Pašović više od dve decenije režira na scenama širom sveta, na kojima se izvode i njegove gostujuće predstave, a u “rezime” njegovog uspeha mogu da se upišu i velike karijere njegovih nekadašnjih studenata, oskarovca Danisa Tanovića, rediteljke Jasmile Žbanić, koja se ove godine primakla Oskaru…

Poslednje tri godine kao umetnički direktor vodi italijanski Mitelfest u Ćividaleu, koji promoviše najznačajnije pozorišne, muzičke i baletske tendencije u ovom delu Evrope.

Na naše pitanje da li bi danas mogao da kaže da je srećan čovek, Pašović kaže:

– Umjetnik ne može biti istinski sretan dok god postoji jedan nesretan čovjek na planeti. U užem smislu moje umjetnosti, mojih kolega umjetnika, mojih studenata, mojih prijatelja, ja sam veoma sretan čovjek.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.